ČUDNI I MAHNITI SVET U KOME SE PIŠE TELOM Dva mlada argentinska pisca, Roberta Agilar i Agustin Palant, susreću se u Njujorku, gde oboje pišu svako svoj roman. Roberta tvrdi da „treba pisati telom“,živeći život punim intenzitetom. Možda baš zbog toga Agustin odlučuje da se osmeli i krene po opasnim njujorškim četvrtima, gde upoznaje jednu glumicu,koju zatim ubija iz nekakve unutrašnje prinude, ne shvatajući ni sam zašto.Ubistvo se dešava bez svedoka, ali Agustin ne može da oprosti sebi. Zajedno s Robertom, koja ne zna celu istinu, otpočinje potragu za mogućim motivima svog postupka,koja će ih odvesti u jedan čudni i pomahnitali svet.  No,Roman noar nije samo pseudo krimi priča, on je i Robertina ljubavna  priča,koja ne može da se realizuje na fonu tuđe lične i istorijske tragedije, a zatim – i možda pre svega – horor priča o diktaturi. Na horor diktature se aludira uspostavljanjemsimetrije sa sadomazohističkom seksualnom praksom Ave Taurel, kao i pričom o ženi sa sekirom koja traži osvetu.Ovaj pseudo kriminalistički roman, u kome je ubica poznat već od prve stranice, i koji sam postaje detektiv sopstvenog zločina, pokušavajućida otkrije sopstvenu motivaciju, stalnim aluzijama upućuje čitaoca na one druge, vojne zločine, koji su zapravo onaj neophodni kontekst Agustinovognaizgled apsurdnog postupka. “U delu Luise Valensuele lično i političko se često međusobno reflektuju. Roman noarpokazuje kako Agustinova lična borba sa zlom prerasta u metaforu ljudskog odnosa prema užasu i nasilju, s posebnim naglaskom na Argentince koji su bili svedoci Prljavog rata kasnih 70-ih godina XX veka. (…) Užasnut i šokiran, Agustin pokušava da potisne sećanja u činu samonametnutog slepila. On je metafora za njegove sugrađane koji su odbijali da priznaju opseg mučenja i “nestanaka” čak i nakon što je Prljavi rat završen. U tom smislu, Valensuelina umetnost služi kao sredstvo provokacije i šoka. Njen je cilj da nas uznemiri i time navede na nova saznanja, da nas učni svesnim novih odnosa dok prepoznajemo sebe u njenim likovima.  Ona je simboličko istraživanje naše lične i kolektivne savesti, borba sa spoznajom o našem sopstvenom gubitku nevinosti.“ Čeril Nimc u American Book Review Knjigu je sa španskog prevela Ana Marković. O autorki: Luisa Valensuela (Luisa Valenzuela – Buenos Ajres, 1938) – autorka brojnih eseja, romana, pripovetki, mini-priča i jedna od najvažnijih savremenih argentinskih književnica. Rođena u umetničkoj porodici – njena majka, Luisa Mersedes Levinson, takođe je bila književnica – Valensuela je od malena bila okružena velikanima argentinske književnosti; u njenoj kući okupljali su se Borhes, Bjoj Kasares i Ernesto Sabato između ostalih. Vrlo mlada počela je i sama da se bavi novinarskim poslom i književnošću. Puno je putovala, živela je u Francuskoj, Španiji,  Meksiku i SAD. U Njujorku je provela deset godina (1979- 1989), gde je otišla da radi kako bi se sklonila od vojnog režima u zemlji. Tamo je i napisala Roman noar s Argentincima (1990).  Dobitnica brojnih domaćih i međunarodnih priznanja, prevođena na brojne svetske jezike, danas živi, radi i neumorno piše u Buenos Ajresu Ponekad klasifikovana kao predstavnica latinoameričkog posbooma, u kome je zapaženo veće učešće ženskih autorki, među kojima je najpoznatija Isabel Aljende, sama Valensuela se ograđuje od sentimentalnog romana  i magičnog realizma karakterističnog za mnoge književnice te generacije. Valensuela piše političku književnost, u najširem smislu te reči, i bavi se u svojim autopoetičkim esejima prevashodno konceptima ženskog pisma i pisanja telom. Od velikana latinoameričke književnosti, stilski joj je vrlo blizak Hulio Kortasar: njena je proza duhovita, razigrana, eksperimentalna, istovremeno zabavna i vrlo kritična u odnosu na društvenu i političku stvarnost. Važnija dela: Ovde se dešavaju čudne stvari (1975, priče), Kao u ratu (1977, roman), Promena oružja (1982, priče), Roman noar s Argentincima (1990, roman), Simetrije (1993, priče), Putešestvije (2001, roman), Opasne reči (2002, eseji), Sutrašnjica (2010, roman), Sardinijska maska (2012, roman), Dnevnik maski (2014, putopis).