Odlomak : ’’ VRHOVNO ISKUSTVO U ovoj pesmi o Mahamudri Tilopa kaže: Mahamudra je iza svih reči i simbola, ali se tebi, Naropa, ozbiljnom i odanom, ovo mora reći: Praznini nije potreban oslonac, mahamudra nema uporišta. Ne čineći nikakav napor, ali ostajući slobodan i prirodan, možeš slomiti jaram - i tako postići osloboñenje. (Govor održan 11.februara 1975.) Iskustvo Vrhovnog nije iskustvo kao bilo koje drugo - zato što je onaj koji to iskustvo doživljava nestao. A kada nema onog koji iskustvo doživljava, šta o tome možemo reći? Ko će nam to iskustvo ispričati? Kada nema subjekta, objekat takoñe nestaje - obale nestaju, ostaje jedino reka iskustva. Spoznaja je ovde, ali spoznavalac nije. To je bio problem svih mistika. Oni su dostigli Vrhunsko, ali nisu mogli da ga prenesu sledbenicima. Oni nisu mogli da ga prenesu onima koji su to želeli da razumeju intelektom. Oni su sa tim postali jedno. Celokupno njihovo biće je sa tim u odnosu ali više nije moguća nikakva intelektualna komunikacija. Oni ti to mogu dati ako si spreman da prihvatiš; oni mogu dozvoliti da se to dogodi i tebi ako i ti to dozvoliš, ako si prijemčiv i otvoren. Ali reči to ne mogu da učine, simboli neće pomoći; teorije i doktrine više nisu ni od kakve koristi. To iskustvo je takvo da više liči na iskušavanje nego na iskustvo. To je proces - i on počinje, ali se nikada ne završava. Možeš u to da uñeš, ali ga ne možeš posedovati. To je kao kada kap kane u okean, ili kao kada bi sam okean istekao u kapima. To je duboko sjedinjenje, to je jedinstvo, ti jednostavno nastavljaš da se u tome rastapaš. I ništa iza ne preostaje, čak ni trag, pa ko će onda da komunicira? Ko će se vratiti u svet doline? Ko će da se vrati u ovu mračnu noć da bi ti rekao? Svi mistici širom sveta su oduvek osećali nemoć kad je u pitanju bila komunikacija. Moguće je zajedništvo, ali ne i komunikacija. To mora da se razume od samog početka. Zajedništvo je sasvim različita dimenzija: dva srca se sretnu, to je ljubavni odnos. Komunikacija teče od glave do glave; zajedništvo od srca do srca. Komunikacija je informisanje: dobijaš samo reči, samo se reči izgovaraju, i samo su reči usvajane i shvatane. A reči su takve, suština reči je tako mrtva, da ništa živo pomoću njih ne može da se saopšti. Čak i u običnom životu, da ostavimo po strani Vrhovno, čak i kada u običnom iskustvu doživiš vrhunski trenutak, ekstatični trenutak, kada zaista osetiš nešto i postaneš nešto, postaje nemoguće da to objasniš rečima. U detinjstvu sam imao običaj da rano ujutru odlazim na reku. Selo je bilo malo. Reka veoma, veoma lenja, gotovo kao da i nije tekla. A ujutru rano, dok sunce još nije svanulo, nisi ni mogao da vidiš da li teče, toliko je bila mirna i tiha. I jutrom, kada još nije bilo nikog, dok još kupači nisu stigli, tamo je vladala duboka tišina. Tako rano ni ptice ne pevaju, nema zvukova, samo se bezvučje širi. A miris mangovog drveća prožima vazduh duž celog toka reke. Obično bih odlazio do najudaljenije krivine reke samo da sedim, da tamo budem. Nisam imao potrebu da bilo šta radim, bilo je dovoljno da tamo budem, bilo je divno iskustvo biti tamo. Kupao bih se, plivao, a kada bi sunce izašlo, otplivao bih na drugu obalu, do ogromnog prostranstva peska, gde bih se ležeći sušio na suncu, a ponekada čak i spavao. Kada bih se vratio, moja majka bi me obično pitala, ‘Šta si radio čitavo jutro?’ Rekao bih, ‘Ništa’, zato što stvarno nisam ništa radio. Ona bi rekla, ‘Kako je to moguće? Četiri sata si bio odsutan, kako je moguće da nisi ništa radio? Mora da si nešto radio.’ I ona je bila u pravu, ali nisam grešio ni ja. Ja uopšte ništa nisam radio. Samo sam bio sa rekom, ništa nisam radio, dopuštao sam stvarima da se same dešavaju. Ako je ono želelo da pliva, zapamtite, ako je ono želelo da pliva, ja sam plivao, ali to nisam ja radio, ništa nisam prinuñivao. Ako sam želeo da spavam, spavao sam. Stvari su se dešavale, ali u njima nije bilo učesnika. I moje prvo iskustvo satorija počelo je pored te reke: ne čineći ništa, jednostavno bivajući tamo, dešavalo se milion stvari. Ali moja majka je insistirala na tome da sam morao nešto da radim, pa sam joj rekao, ‘U redu, kupao sam se i sušio na suncu.’ I tada bi ona bila zadovoljna. Ali, nisam bio ja - jer to što se dešavalo na reci nije moglo da se iskaže rečima: ‘Kupao sam se u reci,’ to zvuči tako siromašno i bledo. Igrati se u reci, plutati na reci, plivati u reci, to je tako duboko iskustvo, da kada kažem jednostavno, ‘Kupao sam se’, u tome više ne preostaje nikakav smisao; ili reći prosto, ‘Otišao sam tamo i šetao i sedeo na obali’, ne prenosi ništa. Čak i u običnom životu osećate beskorisnost reči. A ako ne osećate beskorisnost reči, to pokazuje da niste uopšte bili živi; to pokazuje da ste živeli vrlo površno. Ako rečima može da se prenese sve što ste doživeli, znači da uopšte niste živeli. Kada prvi put počne da se dešava nešto što je iza reči, tada ti se počeo dešavati život, život je zakucao na tvoja vrata. Kada Vrhovno kuca na tvoja vrata, ti jednostavno odlaziš iza reči - postaješ nem, ne možeš da govoriš; ni jedna jedina reč ne može da se oblikuje u tebi. A ako možeš nešto da kažeš, to izgleda tako bledo, tako mrtvo, tako beznačajno, tako besmisleno, izgleda kao da činiš nepravdu iskustvu koje ti se dogodilo. Zapamti to, zato što je Mahamudra poslednje, Vrhovno iskustvo. Mahamudra znači potpuni orgazam sa univerzumom. Ako si nekada voleo nekog i osetio stapanje i nestajanje - da više niste dvoje, da tela ostaju odvojena ali da nešto izmeñu tela stvara most, zlatni most, a unutrašnje dvojstvo nestaje; da jedna životna energija vibrira na oba pola - ako ti se to dogodilo, samo tada možeš da razumeš šta je Mahamudra. Milionima i milionima puta dublje, Milionima i milionima puta više je Mahamudra. To je potpuni orgazam sa Celinom, sa univerzumom. To je stapanje sa izvorom Bića. A ovo je pesma o Mahamudri. Divno je što ju je Tilopa nazvao pesmom. Možeš da je pevaš, ali ne možeš da je iskažeš; možeš da je otplešeš, ali ne i da je iskažeš. To je tako dubok fenomen, da pevanjem možeš da preneseš samo majušni delić toga - ne onim o čemu pevaš, već načinom na koji pevaš. Mnogi mistici su posle svog Vrhovnog iskustva jednostavno plesali, prosto nisu mogli ništa drugo da rade. Oni su svojim telom i celim bićem nešto govorili; zajedno, telo, um, duša, sve je u to bilo uključeno. Oni su plesali, ali njihov ples nije bio običan ples. U stvari, svi plesovi su nastali zbog takvih mistika; to je bio način da se ostane u vezi sa ekstazom, srećom, blaženstvom. Nešto od nepoznatog prodrlo je u znanje, nešto od 4 onostranog spustilo se na zemlju - šta drugo možeš da radiš? Možeš to da otplešeš, možeš da ga otpevaš. Ovo je pesma o Mahamudri. I, ko će da je otpeva? Tilope više nema. Sam orgazmički osećaj je peva. To ne peva Tilopa; Tilope više nema. Iskustvo sámo vibrira i peva. Zbog toga je pesma o Mahamudri pesma ekstaze, ekstaza sáma je peva. Tilopa nema ništa s tim, Tilopa uopšte nije više tamo. Tilopa se rastopio. Kad se tragalac izgubi, samo se tada postiže cilj. Samo kada više nema onog ko doživljava iskustvo, iskustvo je tu. Traži, i promašićeš - jer će kroz tragalaštvo tragalac da jača. Ne traži, i pronaći ćeš. Uporno traganje i snažni napori sami po sebi postaju prepreke, jer što više tražiš, ego, tragalac, postaje sve snažniji. Ne traži. Ovo je najdublja poruka cele pesme o Mahamudri: ne traži, jednostavno ostani tu gde jesi, ne idi više nikuda. Niko nikada nije pronašao Boga, niko to nije mogao, jer ne zna adresu. Kuda ćete krenuti? Gde ćete pronači Božansko? Mape nema, i puta nema, i nema nikoga da ti kaže gde je On. Ne, niko nije stigao do Boga. To je uvek suprotno: Bog dolazi tebi. Kada si spreman, On kuca na tvoja vrata. On te traži sve dok ne budeš spreman. A spremnost nije ništa drugo do prijemčivost: kada si potpuno prijemčiv, ega više nema; postao si prazan hram, bez ikoga unutra. Tilopa je u pesmi rekao da postaneš kao šupalj bambus, bez ičega unutra. I iznenada, u trenutku kada si postao šupalj bambus, usne Božanskog su na tebi, šupalj bambus postaje flauta, i pesma počinje - to je pesma o Mahamudri. Tilopa je postao šupalj bambus, i Božansko je stiglo, i pesma je započela. To nije Tilopina pesma, to je pesma samog Vrhovnog iskustva. Pre nego što uñemo u taj divni fenomen, da kažem nešto o Tilopi. Ne zna se mnogo o Tilopi jer se, u stvari, ništa i ne može znati o takvim osobama. Oni ne žive kao svi drugi, oni ne postaju deo istorije. Oni stoje sa strane, nisu deo glavne saobraćajnice kojom se čovečanstvo kreće; oni se tuda ne kreću. Celo čovečanstvo se kreće kroz želje, a ljudi poput Tilope se kreću kroz beželjnost. Oni se jednostavno sklanjaju sa glavne saobraćajnice čovečanstva na kojoj počiva istorija. A što se više udaljiš od saobraćajnice, više postaješ mit. Oni postoje kao mit, oni nisu čak ni u vremenu. A tako i treba da bude, jer se oni kreću izvan vremena, oni žive izvan vremena - žive u večnosti. Oni su, jednostavno, nestali, isparili iz ove naše zajedničke ljudske dimenzije. Mi pamtimo jedino trenutak isparavanja, onoliko koliko su bili deo nas. Zbog toga se ne zna mnogo o Tilopi, ko je on bio. Postoji samo ova pesma. To je Tilopin poklon, a poklonio ga je svom učeniku Naropi. Takvi pokloni se ne mogu dati nikome - sve dok se ne stvori duboka, prisna ljubav. On je dao ovu pesmu svom učeniku jer je bio sposoban da takav poklon primi. Pre nego što mu ga je dao, proveravao je Naropu na milion načina: njegovu veru, njegovu ljubav i poverenje. I kada je došao do saznanja da ništa nalik sumnji u njemu više ne postoji, ni majušni delići toga, kada je njegovo srce bilo potpuno ispunjeno ljubavlju i verom, tada mu je dao ovu pesmu. 5 I ja sam ovde da pevam pesmu, ali ona može da ti se preda samo kada budeš spreman. A tvoja spremnost podrazumeva da je sumnja jednostavno nestala iz tvog uma. Nju ne treba da potiskuješ, ne treba da se trudiš da je pobediš, jer i kada je poraziš ona i dalje ostaje u tebi; potiskivanjem ona postaje deo tvog nesvesnog i nastaviće da utiče na tebe. Ne bori se protiv svog uma koji sumnja, ne potiskuj ga, bolje učini suprotno, samo unesi sve više i više energije u poverenje. Jednostavno, budi ravnodušan prema svojim sumnjama, jer ništa drugo ne možeš da uradiš. Ravnodušnost je ključ, jednostavno, budi ravnodušan. Ako se nešto pojavi - prihvati to. Unesi sve više i više energije u poverenje i ljubav - jer je energija sumnje i energija poverenja ista energija. Ostani ravnodušan prema sumnji. U trenutku ravnodušnosti tvoja saradnja se pekida, ti je više ne hraniš - zato što se kroz pažnju sve hrani. Ako pokloniš pažnju svojoj sumnji, čak i ako si protiv nje, opasno je, zato što je svaka pažnja hrana, to je saradnja. Samo ostani ravnodušan, nemoj biti ni za, ni protiv: ne budi za sumnju, i ne budi protiv sumnje. Tako sada možeš da razumeš tri reči. Prva reč je ‘sumnja’, druga reč je ‘verovanje’, a treća je ‘poverenje’, ili ‘odanost’, što je na Istoku poznato kao shraddha. Sumnja je negativan stav prema bilo čemu. Što god da čuješ, prvo na to gledaš negativno. Bićeš protiv toga i tražićeš razloge i opravdanja koji će podržati tvoje ‘protivljenje’. Tu je i um verovanja. On je sličan sumnjičavom umu, samo što mu je suprotan; nema meñu njima velike razlike. Takav um posmatra stvari pozitivno i trudi se da pronañe razloge i opravdanja koja će da podrže njegove stavove, kako da ostane ‘za’. Um koji sumnja potiskuje verovanje, a um koji veruje potiskuje sumnju - ali oba su od iste sirovine, njihov kvalitet je isti. Tu je i treći tip uma, gde je sumnja jednostavno nestala - a kada sumnja nestane, nestaje i vera. Odanost nije verovanje, to je ljubav. Odanost nije verovanje jer nije polovična, ona je potpuna. Odanost nije verovanje jer u njoj nema više sumnje, pa kako ćeš onda da veruješ? Odanost ne traži nikakvo objašnjenje: nisi protiv, i nisi za. Odanost je poverenje, duboko poverenje, ljubav. Nikakvo objašnjenje za to nećeš moći da nañeš, jer to je jednostavno tako. I, šta da se radi? Ne stvarajte verovanje od odanosti, jednostavno ostanite nezainteresovani i za veru i za sumnju, i unesite više energije u ljubav; volite više, volite neuslovljeno. Nemojte da volite samo mene, zato što to nije moguće: ako volite, volite još više. Kada volite, vi postojite kroz različite načine ljubavi - ne samo prema Majstoru, već i prema svemu što vas okružuje: prema drveću i stenama, prema nebu i zemlji. Ti, tvoje biće, tvoj pravi kvalitet bića postaće ljubavni fenomen. Tada se javlja poverenje. I samo se u takvom poverenju može dati poklon kao što je Pesma o Mahamudri. Kada je Naropa bio spreman, Tilopa mu je to poklonio. Zato zapamti da sa Majstorom nisi na ‘putu glave’. I sumnja i verovanje su ‘putevi glave’. Sa Majstorom si na ‘putu srca’. A srce ne poznaje sumnju, i ne zna šta je verovanje - srce zna jedino za odanost. Srce je baš kao malo dete: dete se grčevito drži za očevu ruku, i što god da otac 6 uradi, to će uraditi i dete, ono mu niti veruje, a niti sumnja. Dete je nepodeljeno. Sumnja je polovična, kao i verovanje. Dete je još uvek celovito, celo. Ono jednostavno prati oca bilo kuda da on poñe. Samo kada učenik postane nalik detetu može mu se dati poklon najvišeg vrha svesnosti. Kada postaneš duboka dolina prijemčivosti, tada ti se najviši vrh svesnosti može dati. Samo dolina može da prihvati vrh. Učenik treba da bude potpuno ženstven, prijemčiv poput materice. Jedino se tada dešava fenomen o kojem govori ova pesma. Tilopa je Majstor, Naropa njegov učenik, i Tilopa kaže: Mahamudra je iza svih reči i simbola, Ali se tebi, Naropa, ozbiljnom i odanom, ovo mora reći… To je iza reči i simbola, svih reči i simbola. Pa kako onda može da se objasni? Ako je to stvarno iza svih reči i simbola, kako će se onda preneti? Da li postoji bilo kakav način? Da, ima načina: ako je tu Naropa, tu je i put. Način postoji ako postoji pravi učenik. Od učenika zavisi da li će put biti pronañen ili neće. Ako je učenik toliko prijemčiv da u sebi ne poseduje um - da ne prosuñuje šta je ispravno a šta ne, ukoliko je ne-um sam po sebi, ako je svoj um predao Majstoru, ako je postao prijemčiv i prazan i spreman da prihvati bezuslovno sve što mu se pruži - tada reči i simboli nisu ni potrebni, tada se nešto može dati. A ti možeš da čuješ i izmeñu reči, možeš da čitaš izmeñu redova - reči su samo izgovor. Prave stvari se dešavaju upravo izmeñu reči. Reči su samo trik, pomoćno sredstvo. Prave stvari prate reči kao senka. A ako si suviše unutar uma, slušaćeš reči, ali tada to ne može da ti se prenese. Ali ako uopšte nisi u umu, tada fina senka koja prati reči, veoma suptilna, jedino je srce može videti, nevidljivo mreškanje svetlosti, titraji… Tada je prenos moguć. Tilopa kaže: …ali se tebi, Naropa, ozbiljnom i odanom, Ovo mora reći… To što se ne može izreći, mora se saopštiti učeniku. To što se ne može izreći, što je potpuno nevidljivo, mora se učeniku načiniti vidljivim. To ne zavisi samo od Majstora, čak mnogo više zavisi od učenika. Tilopa je imao sreće što je pronašao Naropu. Bilo je nekoliko Majstora koji nisu imali tu sreću, koji nikako nisu mogli da pronañu učenika kao što je bio Naropa. Zbog toga što nije bilo nikoga da primi, sve što su postigli nestalo je sa njima. Ponekad su Majstori putovali miljama da bi pronašli učenika. Tilopa je iz Indije otišao na Tibet da pronañe Naropu, da nañe učenika. Tilopa je proputovao celu Induju i nije našao čoveka tog kvaliteta, koji bi bio 7 sposoban da primi takav poklon, koji bi bio sposoban da ga upije, da se kroz njega preporodi. I onda je poklon prihvatio Naropa, i on se potpuno transformisao. Kada je Tilopa preneo Naropi sve što je imao, rekao mu je, ‘Sad idi i pronañi svog Naropu.’ U tom smislu Naropa je takoñe imao sreće: pronašao je učenika čije ime je bilo Marpa. I Marpa je imao sreće, uspeo je da pronañe učenika po imenu Milarepa. Ali tada tradicija nestaje, nije se više mogao naći učenik tako velikih mogućnosti. Mnogo puta je religija dolazila na zemlju i nestajala; mnogo će puta još dolaziti i nestajati. Religija ne može da postane crkva, religija ne može da bude sekta; religija zavisi od ličnog prenošenja , od ličnog jedinstva. Tilopina religija je trajala samo četiri generacije, od Narope do Milarepe, i onda je nestala. Religija je kao oaza: pustinja je beskrajna, i na ponekom malom delu pustinje pojavi se oaza. Dok je tamo, potraži je; dok je još tamo, pij iz nje - ona je velika, velika retkost. Mnogo puta je Isus govorio svojim učenicima, ‘Biću još malo ovde. I dok sam ovde, jedite me, pijte me. Ne propuštajte ovu priliku’ - zato što se možda hiljadama godina neće pojaviti čovek sličan Isusu. Pustinja je ogromna. Oaza se ponekad pojavi i nestane, zato što oaza dolazi iz nepoznatog i potrebno joj je sidro na ovoj zemlji. Ako nema sidra, ona ne može ovde da ostane. Neko kao Naropa je sidro. I ja želim da vam kažem isto to: sve dok sam ovde, još malo, ne propuštajte mogućnost. A vi možete da je propustite zbog trivijalnih stvari: možete da ostanete zaokupljeni besmislicama, mentalnim smećem, možete da nastavite da razmišljate za i protiv oaze, a ona će uskoro nestati. Kasnije možete da razmišljate o za i protiv. Sada pijte, jer kasnije ćete imati još mnogo života da razmišljate o tome, nema potrebe da žurite. Ali dok je tu, pijte iz nje. Jednom, kada budeš pio sa Isusom ili Naropom, ti ćeš potpuno da se transformišeš. Transformacija je vrlo, vrlo laka i jednostavna, ona je prirodan proces. Sve što je potrebno je da postanete zemljište i prihvatite seme, da postanete materica i prihvatite plod.’’