Uvod : ’’Beograd je u svakom pogledu raskršće. Ono raskršće na kome se svetovi dele, susreću i spajaju. Beograd je, otkad zna za sebe, prostor žudnje severa i juga, istoka i zapada. Hoće ga Kleti. Hoće ga imperijalni Rim. Hoće ga justinijanska i komninska Vizantija. Hoće Beograd i Goti i Huni. Hoće ga i Avari. Privlači Slovene čija je srž srpska. Za Beogradom žude Ugri, žude Bugari, Srpski kralj Dragutin dobija Beograd u miraz od Ugara 1284. Više od trideset godina Beograd je srpski. Milutin ga gubi 1319, despot Stefan Lazarević ga preuzima 1404, da bi ga sredio i građevinski uzdigao do srednjovekovnog uzora tadašnje Evrope. No, posle 1427, nakon smrti Despotove, Beograd opet hoće Ugri, ali i Osmanlije Mehmeda Osvajača i Sulejmana Veličanstvenog. Svi, od loma do boljih izgleda, od doba do doba, ka Beogradu strasno teće i svi, kada god se domogu, očajnički ga brane od nekog drugog: Kelti od Rimljana, Rimljani od svakovrsnih varvara, Vizantinci od Huna, Avara i Slovena, Sloveni od Ugara, a ovi od Turaka, pa Turci od Austrijanaca i Srba, da bi taj grad čudesne raskrsničke sudbine, na kraju pripao Srbima. Ležeći idealno na mresnom ušću Save u Dunav, Beograd izrasta na granici dva sveta: na kolebljivoj, pomerajućoj liniji dodira civilizacije i varvarstva, na liniji razgraničenja strasti i svesti o značaju održanja na toj drhtavoj liniji razgraničenja koa izglednoj prilici za veći uspeh ili ka severu ili ka jugu. Kalemegdanski plato je kopneni pramac šumadije, magično zariven u vodeno telo savsko-dunavskog utočja i evropsko-balkanskog raskršća. Kalemegdan je turski Fićir-Bair, Breg za razmišljanje! O čemu? O neizdržljivoj lepoti ukrštaja mitskog kopna i mitske vode, vekovne strasti i čežnje? Breg za razmišljanje o prolaznosti svega? O neopisivim izazovima severa ka jugu ili juga ka severu? Koji osvajač je mogao tu trajno da opstane? Nijedan! A kakve li se misli tu roje u mudroj i ratničkoj glavi despota Stefana Lazarevića, kakve u glavi Janoša Hunjadija ili Nikole Doksata de Moreza pred pogubljenje? Kakve u poslednjim danima Hadži-Mustafa paše pred osionim janičarima 1801, a kakve u glavi Karađorđevoj kad oslobađa Beograd 1807, ili mudroga Dositeja sa praga pašinog konaka? Jedva možemo i da zamislimo šta je sve prolazilo kroz glavu poslednjeg paše beogradskog Ali Riza-paše u času kada on, gorka osmeha, u ime svoga diplomatski poraženog sultana Abdul Aziza, u pokleklom stavu, uz zvuke truba i doboša 6. aprila1867. na Kalemegdanu konačno i zauvek predaje one drevne, despotske ključeve Beogmdske tvrđave diplomatski mudrom knjazu Mihailu Obrenoviću, koga Evropa podržavaše! Mnogočim Beograd beše i ostade rečit beleg ali i nemi svedok poraženih, kao i onih koji su kroz vratnice pobede sinuli, došli i nestali tragom i netragom vodenih sutona nad savskim ušćem u široko telo evropskog Dunava.’’