Iz recenzije : ’’U inteligentnom, lucidnom, autorefleksivnom, permanentnom (unutrašnjem) dijalogu – kako sa samim sobom, tako i sa vlastitim pesničkim precima (Morisonom, Crnjanskim, Miljkovićem, Branom Petrovićem, Liberom Markonijem, ali i Jesenjinom, Miroslavom Antićem i dr.), autentičnim pesničkim glasom, kakvih je u savremenoj srpskoj poeziji sve manje, Duško Domanović progovara o sebi i vlastitom mestu, snalaženju i nesnalaženju u svetu u kom živi(mo). Svetu iz kog se, sa gotovo hirurškom preciznošću nastoji odstraniti nada, gde parola „snaći se“ podrazumeva odsustvo ili bar pomanjkanje (ličnog) morala. Na momente, reč je i o poeziji preopterećenih nerava, gde se ciklično smenjuju proplamsaji smisla i ambisi ličnog i kolektivnog besmisla... O autoironijskoj igri pesnika sa pesmom i pretpostavljenim čitaocem. Poeziji o svetu u kom se (pojedini) dani mere vekovima i u kom, miljkovićevski kazano, budućnost nije samo ono što će doći, već će se mnoge stvari jednostavno ponoviti.’’