Duša boli silnije od kostiju. Da li se anđeli baš tako nedvosmisleno brinu više za dušu nego za telo? Mogu li i lakejske duše da imaju svoje anđele? Raste li duša iz tela ili telo iz duše. To su samo neka od večitih pitanja na koje nas, posredno, vraća dvanaesta knjiga pesama Tomislava Stevanovića Anđeo bez boravišta. Cela Stevanovićeva knjiga je u efektnim raskoracima između idiličnosti, pastorale i propadanja. Povremene haiku formulacije unose izvesnu mističnost koja je prepoznatljivo svojstvo ovoga pesnika: „Tog jutra / Vrata nisu imala ništa sa mojim odlaskom“. Odabranim lirskim detaljima pesnik se bori protiv besmisla makrokosmosa sa istančanom samoironijom: „Na polici knjige / U njima pročitan / Listam sebe / Slovima otisnut“. Pesme su u delotvornom raskoraku između lutanja i vedrine, između tišine i zaustavljene raspričanosti kojoj su skloni mnogi brzoreki pisci današnjice. A lakorekost je, možda, bliža demonima nego anđelima.