Zar sam to ja? U bunilu, sasvim kao da je san, posmatram brod kojim ću putovati. Neće to trajati dugo, ali ja se plašim putovanja. Sprema se nevreme nad Kanalom, užasni crni oblaci. Ogromni talasi, tamno sivi, udaraju o dokove. Na obali sam i ne znam gde da se sklonim. Veliku dizalicu kao da ruši nalet vetra, a veliki, veliki talas kao da potapa brod. Pomišljam da se sklonim sa obale, u crkvu (i već sam tamo), ali njeni zidovi podrhtavaju, kupola se nadima kao riblji mehur. I iznenada, nevreme prolazi a da nisam ni primetila, i meni je žao što je tako brzo prošlo. Na dokovima sluzava morska trava, uginula riba, komad daske, a oblaci se mirno spuštaju na uzburkano more, sad već svetlucavi kao magla.