ZA UBISTVO JE POTREBNO DVOJE Svetske krimi priče Grupa autora Str 725 Povez tvrd Stanje knjige dobro Stlos 2000 OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi Dašiel Hamet, Borhes, Dišato, Gilbert, Roald Dal, Česterton, Futrel, Oldos Haksli...pogledajte sadržaj. Krimi priča je najprivlačniji književni žanr bez koga se više ne može zamisliti savremena književnost u svetu. Ona obogaćuje ljudski duh zadovoljavajući našu iskonsku žudnju za avanturom, izazovom, radoznalošću, saznanjem, pravdom, romantikom, mitom, idealom, uzbudljivošću, zapletom, neizvesnošću, tajanstvom, jezom, neizrecivim doživljajem - sve u isti mah. Dnevnik 04.11.2001. TRAGANJE ZA IZVORIMA Cigla u zidu krimića `Za ubistvo je potrebno dvoje - Svetska krimi priča`, priredio Zoran Gluščević; `Stylos`, Biblioteka Antologije, Novi Sad 2000. O (mal)tretiranju krimi literature na ovdašnjim prostorima u proteklih 50-tak godina skoro da je zaludno trošiti dah i mastilo, posebno pošto se početno stanje nije promenilo. Šund etiketa, opravdana za gomile bednih (ne)dela dostupnih u jeftinim roto sveščicama, izbrisala je skoro svaki napor za serioznijim sagledavanjem i ovog žanra i dešavanja u njemu. Tako su konstantni razvoj krimića, njegovo razgranjavanje i prelomni trenuci stilsko-tematskih promena ostali potpuno nepoznati domaćoj publici ali i književno-akademskim krugovima. Tekstovi ili knjige koji su, ipak, sagledavali ova dešavanja, bili su retki a često i vrlo proizvoljni. Baviti se krimićem, čitati ga i tumačiti ne kao puku, za radnog čoveka-samoupravljača štetnu razbibrigu, već kao ozbiljan fenomen, značilo je ostati na margini etablirane kulture, uvek pod znakom sumnje. Jedino prihvatljive varijante bila su mišljenja o krimiću kao paraliteraturi ili, u blažoj varijanti, kao slici i prilici agresivnog, devijantnog, trulog Zapada. Tumačiti njegove umetničke domete (?) smatrano je čistim primerom bogohulnosti. Taj stav nije mogla da pokoleba ni činjenica da su i velikani kao Haksli, Fokner, Mom ili Borhes, pisali krimiće, jer je u tom slučaju standardni odgovor glasio da je u pitanju samo korišćenje elemenata krimića, a da su pisci hteli da kažu nešto drugo ili tek da se poigraju. Tako kod nas za ovaj žanr i dalje važi da je konfekcijski šund - dakle, određen je po karakteristikama većine produkcije, a na prema vrhunskim dometima (kao da su svi pisci ozbiljne književnosti automatski kvalitetni). Iako ima dosta godina otkako je Teodor Sterdžen izjavio da 90% bilo čega ne vredi ništa, očito da to ovde važi za sve osim za ozbiljnu književnost. Pirotehnička efikasnost U takvoj situaciji prirediti izbor svetske krimi priče projekat je vredan višestruke pažnje, skopčan s mnoštvom problema, od opravdavanja svojih napora do traganja za izvorima, pričama, autorima, teorijskim tekstovima, i tek, konačno onoga što bi trebalo da je primarno - pravljenja izbora. Gluščević je izveo taj vanredan poduhvat koji svakako ulazi u našu kulturnu baštinu i postaje reper za neka dalja traganja na ovom polju. A ono je, pokazuje se, izuzetno široko i bogato. Od znanog Poovog `Ubistva u ulici Morg` iz 1841. g. razvija se lepeza pisaca i specifičnih tema i podžanrova koje je krimić prisvojio/izmislio. Svakovrsni detektivi , od elegantnih do grubih, amatera i ekscentrika, pa policajci, ubice, psihopate, krađe u zatvorenim sobama, vispreni zločini, ingeniozne istrage, simpatije za dobre momke, ali i one loše, itd. itd paradiraju ovom knjigom i tek naznačuju neke od rukavaca krimića (a ima i onih potpuno nepomenutih). Načini pripovedanja u ovih 160 godina menjali su se, ali je osnovna ideja ostala ista: pripovest je jasna, vrlo stroge discipline i ekonomije, oslobođena svih nepotrebnih balasta a opet obavezna da stvori atmosferu i oživi likove, i razvija tenziju držeći pažnju sve do efektnog finala što su poneki autori radili i rade vrlo precizno dok drugi gube dinamiku preteranim objašnjavanjem (rečiti je primer Foknerove priče koja je toliko spora da čitalac lako gubi interes za otkrivanje ubice, jedna Agata Kristi umela je da bude ubitačnija u istoj situaciji kada su svi akteri okupljeni a detektiv objašnjava zločin). Ovo zapažanje, pak, otvara novu dilemu: kada je krimić dobar, kada je `pirotehnički efektan` ili kada podleže standardnim literarnim zakonitostima? Šta sa osrednje sročenom sjajnom zavrzlamom? U nastavku premišljanja stižemo i do pitanja katarze: da li je ovaj princip uvek primenjiv na krimić, šta raditi/misliti kada je u pitanju čisti intelektualni egzibicionizam pisca (i čitaoca)? I dalje: da bi katarze bilo, valjalo bi da krimić bude vrlo `mimetički` a on to često nije ili nije u celosti jer je, u međuvremenu, stvorio svoju žanrovsku ikonografiju (od svog engleskog sela do svog američkog velegrada, od svog rafiniranog do svog tvrdog detektiva/kriminalca). A šta ćemo sa katarzom u varijacima na temu ili omažima prethodnicima, gde je sasvim očito da se radi o lteraturi koja niče iz sebe same? U slavu krimića Naravno, na sva ova pitanja (i ona koja ovde nisu pomenuta) jedna knjiga ne može i ne treba da odgovori. Dovoljno je i to što ih postavlja svojim sadržajem i inspirativnim i instruktivnim uvodnim esejem. Rečeni stav važi i za primedbe koje se odnose na izostavljanje nekih pisaca (Ek Mek Bejn, Ros Mekdonald, Miki Spilejn...) Ova knjiga (koja je drugo delimično skraćeno delimično dopunjeno izdanje, prvo se pojavilo 1988) svojim izgledom i debljinom (721 strana) podseća na ciglu. Ona to i jeste, cigla u zidu koji će, nadamo se, podići ovdašnju kulu u slavu krimića (sledeće cigle već je ugradio Svetislav Jovanov svojim izborima krimi priča). Ilija Bakić