Filteri
close
Tip rezultata
Svi rezultati uključeni
keyboard_arrow_down
Kategorija
Sve kategorije
keyboard_arrow_down
Opseg cena (RSD)
Prikaži sve
keyboard_arrow_down
Od
RSD
Do
RSD
Sortiraj po
keyboard_arrow_down
Objavljeno u proteklih
keyboard_arrow_down
Sajtovi uključeni u pretragu
Svi sajtovi uključeni
keyboard_arrow_down

Pratite promene cene putem maila

  • Da bi dobijali obaveštenja o promeni cene potrebno je da kliknete Prati oglas dugme koje se nalazi na dnu svakog oglasa i unesete Vašu mail adresu.
1-1 od 1 rezultata

Broj oglasa

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream
1-1 od 1
1-1 od 1 rezultata

Prikaz

format_list_bulleted
view_stream

Režim promene aktivan!

Upravo ste u režimu promene sačuvane pretrage za frazu .
Možete da promenite frazu ili filtere i sačuvate trenutno stanje

kao na slikama 1921 Oskar Vajld (engl. Oscar Wilde), rođen u Dablinu, 16. oktobra 1854. kao Fingal O`Flaetri Vilis (engl. Fingal O`Flahertie Wills), bio je irski književnik.[1][2] Rođen je dve godine nakon svog starijeg brata Vilijama, a umro je u Parizu, 30. novembra 1900. Pohađao je „Triniti koledž” u Dablinu od 1871. do 1874. godine. Dobio je stipendiju za „Magdalen koledž” u Oksfordu, koji je počeo da pohađa 1875. godine. Najveći uticaj na Oskara Vajlda kao umetnika u to vreme su imali Svinbern, Volter Pejter, i Džon Raskin. Na Oksfordu je zbog svog ekscentričnog ponašanja imao problema sa profesorima.[3] Tokom 1875/1876. godine Vajld je objavio poeziju u nekoliko književnih časopisa. Godine 1876. ponovo se našao u Irskoj zbog smrti oca. Kasnije je nastavio sa objavljivanjem poezije i 1878. je dobio Nagradu za englesku književnost. Napustio je Oksford i otišao je u London, gde je polako stekao popularnost među književnicima. Stekavši popularnost kao književnik i esteta, 1882. godine je otišao da predaje u Americi. Posle povratka iz Amerike živeo je nekoliko meseci u Parizu. Godine 1884, se oženio sa Konstans Lojd u Londonu i dobio sinove Sirila i Vivijana. Tokom tih godina, Vajld je radio kao novinar, a pored toga je i dalje pisao poeziju i drame.[4] Godine 1890, objavio je svoje najčuvenije delo, roman Slika Dorijana Greja. U to vreme je Vajld doživeo najveću slavu.[5] U leto 1891. godine upoznao je lorda Alfreda Daglasa, s kojim započinje ljubavnu aferu i spoznaje svoju homoseksualnost.[6][2] U to vreme postaje alkoholičar, a njegova slava počinje polako da se gasi. 1895. godine je osuđen na dve godine prinudnog rada zbog „nakaznog ponašanja”. Posle povratka iz zatvora, seli se u Pariz[2], gde je umro 30. novembra 1900. godine, napušten od svih.[7] Zanimljivosti iz života[uredi | uredi izvor] Kuća Oskara Vajlda u Dablinu Oskar Vajld je šokirao London svojim talentom. Kada ga je na premijeri jedne njegove drame publika ogromnim aplauzom izmamila na binu, izašao je pušeći cigaretu, što je u to vreme bilo drsko ponašanje. Zatim je zahvalio publici na „inteligentnom prijemu ove predivne drame, vidim da vam se svidela skoro koliko i meni”.[8] Skromnost mu nije bila vrlina, što je potvrdio izjavom: „Na putovanja uvek nosim svoj dnevnik. U vozu mi je potrebno senzacionalno štivo”. Kada se 3. januara 1882. godine iskrcao u Ameriku, na carini je teatralno izjavio: „Nemam ništa da prijavim osim svog genija”. „Volim London!”, rekao je jednom, „Komponovan je od divnih idiota i briljantnih ludaka, baš onako kako društvo treba da izgleda”.[9] Verujući da ništa nije tako uspešno kao preterivanje, bio je sklon uživanjima u jelu i piću, novcu, zabavama. Satima je mogao da zabavlja publiku smišljajući priče „u letu”, vesele prirode, zabavan, duhovit, dečačkog duha. „Želim da probam sve plodove iz svetske bašte!”, izjavio je nadahnuto, ne znajući da će mu ta želja doći glave. Naime, otišlo je predaleko onda kada je četrdesetogodišnji Oskar Vajld, srećno oženjen i otac dva sina, spoznao svoju homoseksualnost zahvaljujući sedamnaestogodišnjem zavodniku Robiju Rosu. Ros je do kraja ostao njegov najverniji prijatelj, ali ne najveća ljubav.[10] „Jedna od najvećih romansi viktorijanskog doba bila je ljubavna veza između Oskara Vajlda i mladog lorda Alfreda Daglasa, zvanog Bouzi. Bouzi je najpre bio očaran romanom Slika Dorijana Greja. Dvostruko mlađi od Vajlda, dekadentni lord anđeoskog lica, zaveo je pisca i postao njegova najveća ljubav i uzrok njegove propasti. Bouzijev otac, markiz od Kvinsberija, autoritaran i uticajan, rešio je da uništi Vajlda, podigavši tužbu protiv njega. Iako je mladi lord bio veća opasnost od Vajlda nego obratno. Vajldu je sudija zbog „nakaznog ponašanja” izrekao najgoru moguću kaznu – dvogodišnji prinudni rad. Bouzi je Vajlda uvukao u krug mlade eskort gospode, sa kojima ce sastajao s vremena na vreme, a koje je Bouzijev otac kasnije potplatio da svedoče na sudu o Vajldovom ponašanju. Zatvoren je 25. maja 1895, a pušten 18. maja 1897. godine. Viktorijanski London je tada okrenuo leđa Oskaru Vajldu, lordu reči, dotadašnjem najomiljenijem žitelju. Od najpoznatijeg viktorijanskog pisca postao je najpoznatiji viktorijanski kriminalac. Njegova porodica je posle sudskog skandala emigrirala u Švajcarsku, promenivši prezime u Holand. Žena ga je jednom posetila u zatvoru.[11] „Ja sam Irac po rođenju, Englez po odgoju, osuđen da koristim jezik Šekspira”. Zaljubljen u život i večiti optimista, do svoje 40. godine nije proveo ni jedan dan nesrećno. Govorio je da se ljudi procenjuju po svom izgledu, u zrelim godinama izgledao je kao dečak. U Parizu ne samo da se oblačio po pariskoj modi, nego je i svoje dugačke negovane pramenove kose ukovrdžavao. Kovrdže mu je i mama negovala u detinjstvu. Ignorišući činjenicu da je Oskar dečak, oblačila ga je u čipke i odgajala kao devojčicu sve do devete godine. Možda bi i nastavila s tim, ali je Oskar bio veoma krupan za svoj uzrast, a u međuvremenu je dobio i sestru. Za mlađu sestru je bio emotivno vezan mnogo više nego za starijeg brata. Sestra mu je umrla još kao devojčica, a Oskar je čuvao njen uvojak kose celog života u kutijici. Oskarov otac je bio lekar i arheolog, veoma uspešan u svemu čime se bavio. Za razliku od svog sina, hobi su mu bile žene, pa je pored zakonite dece imao još nekoliko nezakonitih. Nikad potpuno pijan, retko sasvim trezan, važio je za najprljavijeg Dablinca. Oskarova majka je bila neurotični nacionalista, pričljiva, a njen hobi je bilo objavljivanje rodoljubive poezije pod pseudonimom „Speranca”. Uvek je lagala da je pet godina mlađa. Jedan Vajldov biograf je primetio: „Jadno dete iz ovakvog braka”. Kao mladić je rekao: „Potpuno sam siguran da ću biti slavan, ili bar ozloglašen”. Bio je u kratkom periodu i jedno i drugo. Prva godina zatvora ga je uništila je i duhovno i telesno. U Londonu ga odjednom niko više nije spominjao. To ga je duhovno ubijalo: „Samo je jedna stvar gora od toga da svi o tebi pričaju, a to je – da prestanu!”. Teški uslovi života u zatvoru uništili su mu zdravlje. Posle zatvora živeo je samo još tri godine, uglavnom u siromaštvu i izbegavan, objavljujući novinske članke pod pseudonimom „Sebastijan Melmut” u Parizu. Nije odoleo još jednom susretu sa Bouzijem, ali njihov zajednički život u Francuskoj trajao je veoma kratko. Umro je od meningitisa, bez novca, bez publike, bez glamura. U pohabanoj pariskoj hotelskoj sobi mrzeo je tapete na zidu, a na samrti je rekao: „Jedno od nas će morati da ode”. Zatočeništvo[uredi | uredi izvor] Oskar Vajld je zatvoren 25. maja 1895. i pušten je 18. maja 1897. godine. Prvo je boravio u Njugejt zatvoru, potom u Vandsvort zatvoru u Londonu.[12] Sećanje na pisca[uredi | uredi izvor] Stogodišnjica smrti slavnog dendija bila je obeležena istovremeno u Parizu, Londonu i Dablinu. Ambasadori Irske i Ujedinjenog Kraljevstva digli su u Parizu čaše sa skupocenim šampanjcem u čast genija, a katolički sveštenik je održao dirljivi govor o nekad izgubljenom sinu koji je ponovo nađen.[13] U Londonu je lord Daglas, unuk Vajldovog najpoznatijeg ljubavnika Bouzija, svirao polku na klaviru za predsednicu Irske Meri Mekalis. Irska predsednica je svečano otvorila londonsku izložbu o Oskaru Vajldu u Britanskoj biblioteci. Troškove oko Vajldove izložbe u Londonu pokrila je komapnija Taitinger koja proizvodi šampanjac. U Dablinu je komemoracija prošla najskromnije – okupljanjem nekoliko desetina ljubitelja ispred Vajldove rodne kuće, gde je danas prometna stanica metroa.[14] Interesantno je da su i Dablin i London tek nedavno podigli spomenik Oskaru Vajldu. U Londonu je spomenik 1998. godine ponosno otkrio britanski sekretar za kulturu Kris Smit, inače otvoreni homoseksualac. On je zahvalio Vajldu što je dao svoj život da bi danas zaživelo društvo koje toleriše različitosti. Na spomeniku su uklesane Vajldove reči: „Svi smo mi u provaliji, samo neki gledaju u pravcu zvezda”. U Dablinu je Vajldov spomenik poznat po skupocenom žadu od kojeg je vajar napravio Oskarov kaput. Mermerni Oskar Vajld ležerno se naslonio na kamen u Merion parku, gledajući preko drveća u svoju kuću u kojoj je proveo najsrećnije godine detinjstva. Jedna polovina njegovog lica izražava osmeh, a druga bol.[5] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Priče[uredi | uredi izvor] Srećni princ (1888) Sebični džin (1888) Odani prijatelj (1888) Neobična raketa (1888) Zločin lorda Artura Sevila (1891) Duh iz Kentervila (1891) Mladi Kralj (1891) Ribar i njegova duša (1891) Zvezdani dečak (1891) Poeme u prozi Umetnik (1894) Sledbenik (1894) Gospodar (1894) Učitelj mudrosti (1894) Roman Slika Dorijana Greja (1891) Drame Vera ili Nihilisti (1880) Vojvotkinja od Padove (1883) Saloma (1894) Lepeza gospođe Vindermer (1893) Žena bez značaja (1894) Idealni muž (1899) Važno je zvati se Ernest (1899) Florentinska tragedija

Prikaži sve...
990RSD
forward
forward
Detaljnije
Nazad
Sačuvaj