ŠKOLICE Autor: HULIO KORTASAR Prevod: Silvia Monros-Stojaković Izdavač: No limit books, Beograd Godina izdanja: 2001 604 strana Format: 20 cm Povez: Broširan Stanje: Kao na slici. Vrlo mali broj rečenica podvlačen gafitnom olovkom. `U Kortasarovom delu „ Školice“ , čitalac nailazi na specifčnu strukturu romana, tačnije na početku same knjige nalazi se „ Putokaz“ , što bi značilo da će poglavlja ovog romana morati da se čitaju na određen način, i sa redosledom koji preporučuje sam autor; redosledom koji nije svojsten tradiciji realističkog romana čvrste fabularne motivacije i sukcesivnosti poglavlja. Ovaj roman daje neku novu, originalnu formu u svetu narativne fikcije. U ovako organizovanoj fabuli romana, uvek je prisutna hazardnost čitanja i ishoda priče. Sam naslov „ Školice“ sugeriše da je roman igra. Autor kaže, na početku, da prvih 56 poglavlja treba da se čitaju na „ uobičajen način“ . Nadalje kaže, da čitanje druge knjige može da počne sa poglavljem 73, a potom treba pratiti redosled koji je numerisao autor, ali čitalac može sam da bira poglavlja koja želi da čita. Dakle, mi kao čitaoci, treba da preuzmemo na sebe čitalački prostor predložen u uputstvima. Kada pročitamo , ,Školice’ ’ i upoznamo buntovnog protagonistu Oliveiru , shvatamo da i u najzamršenijim odnosima, najkomplikovanijim situacijama i nečem neobjašnjivom kao što je pojam beskrajnosti ili život, živi nešto najjednostavnije i uviđamo da je sve što nam treba, kako bismo svemu tome pronašli smisao, jedna cipela i jedno parče krede. Međutim, često nam baš to malo fali. Neki imaju već nacrtana polja i , ,nebo’ ’ i kredu u ruci i cipelu na nozi, ali nisu spremni da započnu igru. A šta se dešava kada ipak započnemo i nađemo se nadomak , ,neba’ ’ ? Čini se da tada nije dovoljno ono što smo koristili u toku igre, kao da nam tada treba više. Na primeru Mage i Oliveire, junaka ove knjige, možemo naučiti i kako voleti. Prijateljstvo koje je u suštini svih odnosa među likovima, nam pokazuju koliko je važno imati prave prijatelje. Na kraju, , ,Školice’ ’ nas uče kako se posvetiti onom za šta živimo, kako ostati istrajan u svemu, kako prevazići različitosti i druge okolnosti (možda čak i vreme). Raznovrsnost stilova i eksperimentalni karakter ovog dela govori o njegovoj pripadnosti onim modernističkim strujanjima, kojima pripadaju romanopisci s’ kraja prve i početka druge polovine dvadesetog veka. Kortasar je u ovom romanu vidno eksperimentisao sa svim elementima stila i forme. Ova knjiga je jednostavno škola života, i ako smo spremni da prihvatimo sve ono čemu nas uči i potom naučimo sve predmete i lekcije koje ona sadrži, naučićemo i kako živeti. `