Tvrdo koričena knjiga u punom koloru štampana na kvalitetnom papiru sa kvalitetnim otiskom. Pre nekoliko decenija završena je vekovna evolucija narodne arhitekture na tlu SR Srbije. Na prostranoj teritoriji, u različitim životnim sredinama, razvijale su se konstrukgivne i oblikovane njene grane, svaka prema zakonima svoje sredine. Razni činioci, prirodni ili društveni, uporno deluju na narodno graditeljstvo, pa je to uzrok različitih pojava najednoj istoj teritoriji. Bogatstvo istorijskih pojava i oblika čine narodnu arhitekguru raznolikom, U njoj, u bliskoj prošlosti, na kraju evolucije, analiza pokazuje da su neke pojave opravdano iživljene dok druge izbijaju još uvek u sveže izdanke i ako su koren i stablo na kraju snage. Ogromne investicije koje se danas ulažu u narodno graditeljstvo, u stambene zgrade, nalažu nam detaljnu analizu promena i brižljivo ispitivanje opravdanosti tih investicija, od pojave do pojave, od želje do želje investitora. Moderna arhitekgura, kao sociološki fakgor, delovala je na pojavu narodnog graditeljstva kao pokušaj promene koji deluje više psihički nego funkcionalno, više konstruktivno i podsticajno. Pozitivne rezultate narodno graditeljstvo je postiglo u konstrukciji i u opremi stambenih zgrada. Znatan je broj podignutih objekata, naročito u prigradskim selima. Međutim, potpuno je izostala stilska obrada. Suviše se brzo gradilo. U nekim krajevima očigledno dominira arhitekgura ekonomski jakih domaćinstava. Socijalne razlike su upadljive i štetne. Očigledno je da našem selu danas nedostaje skladan odnos graditeljstva sa prirodom, kakav je na primer nekada imala dinarska brvnara. Nužna je simbioza pozitivnih i negativnih pojava i oblika koje treba prethodno da izvuče na videlo strogo naučna analiza. Funkcionalnom analizom ubrzala bi se i stilska sinteza pozitivnog iz prošlosti i negativnog iz današnjice u narodnom graditeljstvu Srbije. Naše graditeljstvo zahteva veliki trud da bi se vratilo izvorima, kao podsticaju. U takvim traganjima vredno je pažnje stvaralaštvo arhitekte Božidara Petrovića, koji se predstavlja ovom knjigom. Takođe je vredno pažnje i razumevanje Etnografskog muzeja u Beogradu, koji, izdajući ovu publikaciju, na najbolji mogući način doprinosi da se na prostranstvima Srbije i drugačije savremeno gradi, da se uspešno sledi, a ne slepo kopira graditeljska tradicija još uvek prisutna na tlu Srbije. Ovom knjigom i prilozima u njoj nedvojbeno je ukazano na neslućene mogućnosti korišćenja naše graditeljske tradicije kao inspiracije za iznalaženje savremenog načina građenja i oblikovanja kuća koje bi više i bolje odgovarale Srbiji i njenom podneblju. Ovom knjigom nameće se i neodložnost potrebe da se što pre preduzmu i odgovarajući napori u vaspitavanju budućih generacija graditelja i neimara u kreativnijem i savremenijem izučavanju graditeljskog nasleđa. Septembar, 1985. god. Akademik Branislav Đ. Kojić *** Građenjem se prepoznaje narod, njegove osobenosti, duh, njegov identitet. Veština građenja oduvek je bila odlika onih narodnih zajednica koje su umele da odolevaju svakovrsnim iskušenjima. Stepenom graditeljskog umeća obezbeđivali su se ne samo uslovi za opstanak već i uslovi za sve vidove prosperiteta. Narod koji je umeo veštije i moćnije da gradi određivao je meru svoje egzistencije stvarajući sebi sigurnija uporišta za budućnost. Razlozi nestanka izumrlih civilizacija u kojima su ostvarena velika arhitektonska dela bili su u sferama potpuno izvan graditeljskog stvaralaštva. Kuća brani i čuva čoveka od svakolikih iskušenja. Od njenih oblika, prostornih i konstruktivnih sklopova, položaja, prirode materijala i drugih svojstava zavisi ne samo čovekov psihološko-emotivni odnos prema životu i njegovim sadržajima već, u znatnoj meri, i odnos prema društvu. Od toga koliko se čovek oseća zadovoljnim i srećnim u prostorijama svoje kuće u kojima provodi najveći deo života, zavisiće njegov doprinos društvu i ukupnost njegovog stvaralačkog iskaza. To znaju svi daroviti i vešti graditelji. Uostalom, to znaju svi oni koji imaju svoj krov nad glavom. Vekovno iskustvo srpskog naroda u građenju staništa sve do naših vremena pokazuje izrazitu mudrost i smišljenost. O tome svedoče gotovo sve sačuvane stare kuće. Iskonska sklonost naših predaka ka građenju vodila ih je uvek ka onim tvoračkim tokovima i ciklusima u kojima je bilo više spontane smišljenosti i inventivne maštovitosti nego izrazitog smisla i svesnog stava prema estetsko-umetničkim odlikama. Međutim, ono čime se oduvek odlikovala graditeljska delatnost čoveka iz naroda jeste sjajna upućenost u život i njegove zakonitosti, neverovatna sposobnost procene klimatske ćudljivosti podneblja gde zasniva svoja staništa.