Zbirka poezije. Iz recenzije: ’’PLAZMA KOJA UZIMA OTISKE BOŽANSKIH STANJA Pred nama je knjiga pesama Mića Savanovića, ’’Ljubičasto’’. To je knjiga sećanja i jezika. Sećanja na sadašnjost, prošlost i budućnost. Sećanja do koga dopire jezik, da prošlosti ne da da prođe, da budućnosti ne da da ne dođe, u onakvoj lepoti kao u snu o njoj, zakopčanoj u onoj Miljkovićevoj maksimi „… da li će sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj“. Jzik, kao glavni junak ove knjige, ide kroz slojeve sećanja, ispituje i opipava najdonje kamenje u temeljima koji zasnivaju pesnikovo biće. A ti temelji su samo detinjstvo i svi oni prizori i slike koje će ošalovati svaki san i sećanje na dane koji nikada proći neće, i koje pesma u sebe upija kao plazma koja uzima otiske božanskih stanja, da bi otela od zaborava sećanje na arhetipske slike stvaranja sveta koje su pravljene od krhke građe mirisa i zvuka, daha i duha… Sami početak knjige hvata baš tu građu, koja je čvršća od snova i jača od svake truležne propadljivosti. Samo u „Ranim jadima“ Danila Kiša, do sada u mom čitalačkom iskustvu i tragalašptvu, sam naišao na tako jake i moćne i metaforički sudbonosne slike postojanja i opstojanja nekog nukleusa iz koga će kasnije sve nastati. Ako se prisetimo Kišove priče „Eolska harfa“ i to prislanjanje radoznalog dečijeg uva na stub koga sa daljinama povezuju žice, i to slušanje muzike vetra koji svojom rukom oslobađa na toj eolskoj harfi muziku svemira, nećemo naći logičnijeg niti lepšeg sleda neke slike postanja, do Savanovićeve slike takve iste muzike iz detinjstva, koja umesto harfe, pravi dirke klavira od podnica po kojima, jednom davno, ali za sva vremena, hoda njegova baka Zorka, po zorama, sa mirisom onog hleba u čijim rupicama ima dovoljno mesta da se skloni ceo jedan svet koji Savanović sobom nosi kao spasonosnu i ishodišnu varijantu teških vremena koja nadolaze sa namerom da uništavajući spasu svet u svome, izgleda, neminovnom padu. Nikakva priča ni kritika o toj slici, teško može da dosegne njenu lprozoru, lepotu i veličinu. To hodanje bakino od prozora prema vratima i od vrata prema prozoru, taj poseban zvuk svake daske, ta briga o životu i postojanju, ta radost početka dana i života u kome ta jutra nikada više proći neće, okupljeni su motivski i značenjski oko stožernog i vrtložnog momenta koji i jesete pesma „Nastanak pesme“. Ta slika po svojoj milozvučnoj tvari, i po svojoj metaforičkoj obuhvatnosti i sugestivnoj snazi, ne gubeći čednost samog doživljaja i važnosti trena u kome je poželela da bude pesma, postavlja i ostvaruje visok zahtev jezičkooblikovnog postupka, koji Savanović postiže i prati. Kao što metaforički iz dečije perspektive soba iz detinjstva sa tom slikom postaje jedna vrsta lokomotive koja će vozić dana povući u život i njegovo oblačenje u te slike, tako će i ova početna slika postati lokomotiva koja će povući poetiku cele knjige. Nekada će se te upevane slike svoditi na one mudrosne gustine na gotovo jedan do dva stiha, gde ćemo moći da očekujemo i pronalazimo eliptične deskripcije svedene gotovo na kratkoće, ali i sveobuhvatnosti haikua.Tu je motivska raznovrsnost i razuđenost pesničkoga dara i uspešnosti jezičkog savlađivanja, počevo od slika koje su iz zavičaja i detinjstva prelazile u kosmičke dimenzije sveta, do motivski predivnog prisećanja na Sremske Karlovce, na slike koje zahvaljujući Savanovićevoj pesmi nikada neće umeti niti moći da pređu pregove zaborava. Tu su i motivi koji samoispituju ulogu same pesme i same reči, samog pesničkog poslanja, i njegovog ostvarenja. Ne mogu a da ne izdvojim pesmu koja se zove „Čudan Most“ i koja po svojoj lepoti i fascinaciji koju sobom nosi i oslobađa u samom jezičkom čudu, zaslužuje da po drugi put bude štampana u ovoj knjizi: ČUDAN MOST Peva zora zubata evo nama japije Evo nama japije da pravimo kapije Nesta cveta mirisna blede reči medene Žurba gradi ograde i bedeme ledene Pesmu peva mrakača miris mòra duboka Porez kupi nevreme mera mu je od oka Svet se igra životom sve prepušta lutriji Što na mostu dobije izgubi na ćupriji Ova pesma i njoj slične u ovoj knjizi zaslužuje pažnju naših antologičara, po nekoj dubini poja koji seže u najdublje korene i n jezičko pamćenje i poniranje u samo biće jezika i postojanja. Takva pesma ne samo da opravda knjigu, nego i pesnika i njegovo vreme.’’ Blagoje Baković