Oblikujući svoga junaka u duhu istrajnog aktivizma, Hemingvej (1898-1961) ga čini zapitanim nad smislom ljudske sudbine. Starčeva pozicija je utoliko zanimljivija što on stalno učestvuje u borbama koje prevazilaze njegovu snagu. „Ali ja ću joj pokazati šta čovek može, i šta je čovek u stanju da podnese”, kaže starac čija borba u Hemingvejevom alegorijskom pripovedanju zadobija izgled ritualne predstave. Kada on, pri kraju romana, izgovori najpoznatiju rečenicu koju je Hemingvej napisao: „Čovek može da bude uništen, ali nikada poražen”, onda u tome valja prepoznati vrhunski izraz odlučnog nepristajanja na poraz, kao i humanističke projekcije da se u graničnim situacijama postojanja može pronaći smisao ljudskog života ukoliko se čoveg ne preda nenaklonjenim okolnostima. Ernest Hemingvej (1899 – 1961) jedan je od najcenjenijih američkih književnika XX veka. Pored pisanja, bavio se novinarstvom i bio izveštač u nekoliko ratova, što mu je pružilo izobilje građe za romane. Svrstava se u takozvanu „izgubljenu generaciju“ pisaca koji su stvarali između dva svetska rata. Postao je prepoznatljiv po svom književnom izrazu, tzv. žurnalističkom stilu, u kom je negovao sažetost i konciznost. Bio je strastveni lovac, pasionirani svetski putnik i veoma predan pisac, a prva dela objavio je u Parizu, sredinom dvadesetih godina XX veka. Za svoj rad dobio je najznačajnije nagrade i priznanja, od kojih se svakako ističu Pulicerova nagrada za roman Starac i more 1952. i Nobelova nagrada za književnost 1954. Ostala značajnija dela su mu: Sunce se ponovo rađa, Zbogom oružje, Snegovi Kilimandžara. Život je okončao samoubistvom iz lovačke puške u malom američkom gradu Kečumu.