Do dana današnjeg je proučavanje glasina bilo praćeno njihovim negativnim vrednovanjem: glasina je nužno netačna, izmišljena ili iracionalna. Stoga se uvek jadikovalo zbog postojanja glasina, na njih se gledalo kao na privremeno udaljavanje od istine, nalet ludila. Neki su čak u povećanju broja sredstava javnog informisanja videli priliku da se obračuna sa glasinama: televizija, radio i štampa bi mogli da ukinu razlog postojanja glasina. Mi smou ovoj knjizi pokazali da je to negativno vrednovanje neodrživo. S jedne strane, ono je razumevanje glasina dovelo u ćorsokak: većina karakteristika ovog fenomena je ostala neobjašnjena i opisana kao patološka. S druge strane, čini se da je takvo poimanje pre svega podstaknuto moralisanjem i dogmatizmom. U suštini, postoji samo jedan način da se spreče glasine: zabraniti ljudima da pričaju. Očito nastojanje da u opticaju budu isključivo pouzdane glasine, vodi pravo ka kontroli informacija, a onda i kontroli slobode govora: mediji bi tako postali jedini dozvoljeni izvor informisanja. Tada bi postojale samo zvanične informacije.To nas dovodi do same suštine postojanja glasina. Glasina nije nužno »lažna«, ali je zato nužno nezvanična. Skrajnuta i ponekad u opoziciji, ona osporava zvaničnu nudeći drugačiju stvarnost. Zato je masovni mediji nisu istisnuli.