Razgovori u četiri oka završni su deo Bergmanove svojevrsne autobiografske trilogije koju čine još i romani Najbolje namere i Rođeni u nedelju. Ovaj veliki majstor filmskog i književnog rukopisa sa elegancijom i bespoštednom iskrenošću oslikava čulni, duboko intiman portret svoje majke, visprene, lepe žene snažne volje, koja je, kako je to detaljno opisano u Najboljim namerama, ishitreno uletela u brak sa Henrikom – brak koji je za nju i suviše rano prestao da bude izvor zadovoljstva i ispunjenja. Intimnije i dublje nego što smo mogli da očekujemo, Bergman nas u ovom romanu pričom o preljubi uvlači u tegoban pokušaj da razume svoje roditelje, njihov međusobni odnos, kao i odnos prema deci. Razapeta između vere i sumnje, moralnih stega i pobune, zadovoljstva i krivice, Ana se u odvojenim razgovorima, sa pastorom – duhovnim autoritetom iz detinjstva, mužem, majkom i najboljom prijateljicom, ispoveda, tražeći pravi savet, ili oproštaj, koji bi je usmerili na put ka sreći. Komponovan u pet poglavlja – razgovora, ovaj lirski i na momente turoban roman zapravo je priča o večitim temama: usamljenosti, neutaživoj potrebi za ljubavlju, veri u Boga, grehu, slobodnoj volji, misteriji smrti, spasenju i iskrenosti. Po romanu Razgovori u četiri oka snimljen je 1996. godine istoimeni televizijski film koji je režirala Liv Ulman, a scenario je potpisao Ingmar Bergman. Ingmar Bergman (1918 – 2007), rođen je u Upsali, kao sin sveštenika Erika Bergmana i Karin Bergman, rođene Okerblum. Odrastanje u religioznom okruženju i složene porodične odnose opisao je u svojoj trilogiji koju čine romani Najbolje namere (Geopoetika, 2010), Rođeni u nedelju (Geopoetika, 2011) i Razgovori u četiri oka (Geopoetika, 2012). Pošto je radio sa dečjim, amaterskim i studentskim pozorištima u Stokholmu, i kao scenarista za filmsku producentsku kuću Svensa Filmindustri, 1944. godine zaposlen je u Helsingborškom gradskom pozorištu kao najmlađi švedski pozorišni direktor svih vremena. Od 1952. do 1958. bio je umetnički direktor Gradskog pozorišta u Malmeu. Posle toga, njegov dom pozorišnog režisera postalo je Kraljevsko dramsko pozorište (Dramaten) u Stokholmu, čiji je šef bio od 1963. do 1966. Bergman je svoj prvi film Kriza režirao 1946, a već u narednih desetak godina snimio je moderne klasike među kojima su Osmesi letnje noći, Sedmi pečat, Divlje jagode i Mađioničar postavši najveći filmski reditelj svog vremena. Bergman je radio do pozne starosti, istražujući teme smrtnosti, ljubavi, vere, samoće, unapređujući filmski jezik i celokupan medij uopšte. Kao svestran stvaralac, crpeo je inspiraciju iz bliskih odnosa koje je negovao sa svojim saradnicima (poznate su njegove veze s glumicama Bibi Anderson, Harijet Anderson i Liv Ulman), brišući granice ne samo između života i umetnosti, već i pozorišta, filma i književnosti. Ingmar Bergman režirao je oko sto sedamdeset pozorišnih predstava i snimio preko šezdeset filmova za koje je nekoliko puta primio sve najprestižnije nagrade na festivalima u Kanu, Berlinu, Veneciji i drugim. Iako nikada nije osvojio Oskara, za ovu nagradu nominovan je čak devet puta, a primio je takozvanog počasnog Oskara, nagradu koju Američka akademija dodeljuje za doprinos filmskoj umetnosti. Mnogi od njegovih filmova objavljeni su i kao knjige.