Laza Lazarević je jedan od najvećih srpskih pisaca, iako je napisao samo devet pripovedaka. Maštovit i pronicljiv, među prvima je posvetio veliku pažnju unutrašnjem svetu svojih junaka. Njegova rečenica je gipka i elegantna, poređenja su slikovita i duhovita, nazivali su ga "srpskim Turgenjevim". U svojim pripovetkama Lazarević idealizuje i veliča porodicu, kojoj se sve žrtvuje, pa čak i sopstvena sreća. Čitajući njegove pripovetke i sada osećamo svevremeni nespokoj ljudi, koji ne žele da se odreknu svojih strasti i uverenja. Odlomak: Nismo ništa govorili. Ja sam mislio na nju i ispredao svakojake snove. Zamislih sebi moje Valjevo, i nju u njemu, i svet koji priča o nama kad prođemo ulicom: „Gledaj ga, zavrtila mu pamet Švabica“, i moja mati, crvenih očiju, koja svoje sopstvene snahe ne razume, i deca mojih sestara i braće koja se libe doći meni otkako sam doveo nju u kuću, i njeno večno osećanje usamljenosti, jer je niko ne razume i ona nikoga ne razume... da se oprostim s njom, da je ostavim za svagda.