Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zadnja korica imamalkice oguljenu boju, ali nista strasno. Sadrzaj: Covek pred svetom boje Boja izmedju fizisa i metafore Boja izmedju fizisa i simbola Boja izmedju fizisa, nauke i filozofije Boja, savremeni svet, umetnost Cinioci slikarskog vidjenja i boja Teorija harmonije boja i njihov odnos prema delima likovne umetnosti Harmonija kao pitanje izbora i ukusa Prirodni psihofizioloski cinioci harmonije Moguca definicija harmonije Generalni harmonijski tipovi Harmonijski intervali u okviru sistema klasifikacije boja Birenova jednacina boje Harmonijski intervali kao rezultat ogleda sa rotirajucim diskovima Harmonijski intervali kao cinioci harmonijske strukture Harmonijska struktura i dela likobne umetnosti Boja je pojam koji se odnosi na određeni svetlosni osećaj fizičke osobine svetlosti, čija kretanja registruje vizuelni aparat (oko i deo mozga zadužen za interpretaciju podataka), a koja dolazi iz nekog izvora ili se odbija sa površine neke materije. Zraci svetlosti su elektromagnetna kretanja tačno određenih talasnih dužina. Ljudsko oko registruje sve one koji se nalaze u opsegu između 3600 i 7800 angstrema.[2][3] Deo ostalih svetlosnih kretanja se može osetiti pomoću drugih čulnih organa.[4] Infracrvena >1000 <300 <1.00 <1.24 <120 Crvena 700 428 1.43 1.77 171 Narandžasta 620 484 1.61 2.00 193 Žuta 580 517 1.72 2.14 206 Zelena 530 566 1.89 2.34 226 Plava 470 638 2.13 2.64 254 Ljubičasta 420 714 2.38 2.95 285 Bliska ultraljubičasta 300 1000 3.33 4.15 400 Daleka ultraljubičasta <200 >1500 >5.00 >6.20 >598 Kada kretanje na određenoj talasnoj dužini dođe do ljudskog oka, ono izaziva određen nadražaj koji ima za rezultat percepciju boje: žute, plave, crvene, itd. Ako u oko dospe snop kretanja svih talasnih dužina tada se registruje bela boja. Ako neka materija odbija zrake svetlosti svih talasnih dužina, tada se ta materija vidi kao bela. Suprotno tome je kada određena materija upija sve zrake, odnosno ne odbija ni jednu talasnu dužinu, onda se ta materiju vidi kao crna.[5][6] Između te dve granice nalazi se ceo spektar boja.[7] Kada se pusti da bela sunčeva svetlost padne na staklenu prizmu, ona se lomi pod različitim uglovima, razlažući se na sastavne delove, koji izlaze na drugoj strani prizme u obliku šarene trake boja. Taj efekat se naziva sunčev spektar boja. U sunčevom spektru se mogu jasno videti devet boja sa posebnim prelazima. Tih devet boja čine: crvena, narandžasta, žuta, žutozelena, zelena, zelenoplava, plava, indigo i ljubičasta. Te boje takođe se mogu videti posle kiše, kada se sunčevi zraci lome kroz kišne kapi razlažući se na spektar boja (duga). Ljudsko oko razlikuje 160 nijansi boja sunčevog spektra. Ovo ne predstavlja ukupan broj boja koje ljudsko oko može da razazna. Normalno ljudsko oko razlikuje oko deset miliona boja. Boja se, takođe, odnosi na praškastu materiju ili pigment, koji ima svojstvo da oboji neku površinu. Pigmenti, u sklopu sa vezivnim sredstvima, se koriste kao sredstvo za bojenje i njihovim međusobnim mešanjem se mogu dobiti sve boje. Problematikom boja su se tokom istorije ljudske civilizacije bavili mnogi ugledni i učeni ljudi među kojima se naročito istakao njemački fizičar Vilhelm Ostvald, koji je i prvi napravio danas opšte prihvaćenu podjelu boja prema hromatskim svojstvima....