ŠANSE SU VEĆE AKO SE OSLANJATE SAMO NA SEBE. Tara Vestover imala je 17 godina kad je prvi put kročila u učioni­cu. Rođena u porodici koja preživljava u planinama u Ajdahu, pripremala se za sudnji dan nagomilavajući domaće konzervirane breskve i spavajući sa svojom „torbom za beg”. Leti je kuvala bilje za majku, koja je radila kao babica i isceliteljka, a zimi je radila na otpadu svog oca. Otac je porodici zabranio bolnice, pa Tara nikada nije videla ni lekara ni medicinsku sestru. Posekotine i potresi mozga, pa čak i opekotine od eksplozija, lečile su se kod kuće, travama. Porodica je bila toliko izolovana od ostatka društva da nije bilo nikoga ko bi deci omogućio da se obrazuju ili intervenisao kad je jedan od Tarine starije braće postao nasilan. Tada je, bez ikakvog formalnog obrazovanja, Tara počela da uči. Sama je naučila dovoljno matematike i gramatike da bi je primili na Univerzitet Brigam Jang, gde je studirala istoriju i prvi put učila o važnim svetskim događajima poput Holokausta i Pokreta za građanska prava. Potraga za znanjem ju je promenila, odvevši je preko okeana i preko kontinenata na Harvard i Kembridž. Tada se zapitala da li je predaleko otputovala, te postoji li još uvek put do kuće. Obrazovana je priča o borbi za pronalaženjem sebe. To je priča o žestokoj porodičnoj odanosti i tuzi koja prati prekidanje najbližih veza. Pored živopisnog prikazivanja, koje je odlika svih velikih pisaca, Vestoverova je ispričala univerzalnu priču o odrastanju, čija je sušti­na obrazovanje i sve što ono nudi: perspektiva da se život vidi novim očima i volja da se on promeni.