Kao i “Rakova obratnica”, “Jarečva obratnica” je delom autobiografija, delom memoari, delom polemika, delom fikcija, delom fantazija, a delom poezija, napisana u skorom toku svesti dok Miler doživljava jednu epifaniju za drugom. Kao i u prethodnoj knjizi, Milerova lutanja su izvor i rezultat njegovih napora da sebe definiše kao umetnika. Čini se da su drugi savremeni američki pisci, na primer, F. Skot Ficdžerald, fascinirani njihovim umetničkim značajem i budućim značajem njihove umetnosti. U knjigama Obratnica, Miler svoju svest o sebi kao umetniku čini predmetom svoje umetnosti. Na neki način, čitanje ove knjiga je kao da gledate kako neko opsesivno slika svoj autoportret iznova i iznova, sve pod naslovom, “Autoportret umetnika”. Prema Mileru, “Život postaje spektakl i, ako ste slučajno umetnik, snimate prolaznu emisiju. Površina vašeg bića se neprestano ruši; iznutra, međutim, postaješ tvrd kao dijamant.” Kaže da je “možda bio prvi dadaista u Americi, a ja to nisam znao. Niko nije razumeo o čemu pišem i zašto sam tako pisao. Bio sam toliko lucidan da su mi rekli da sam lud.” Fokus nije na umetnosti, o čemu inače piše već na sebi kao umetniku, sa anonimnom čitalačkom publikom koju naziva niko i oni, koja ga ne razume. Kao da njegovo sopstveno uverenje u sebe kao umetnika nije dovoljno da nas ubedi, on citira niz prijatelja koji insistiraju da treba da postane pisac. Superiorni od “Rakove obratnice”, “Jarčeva obratnica” i dalje pokazuje nedostatak discipline ili prezir prema njemu. Razdvajanje poetskih dragulja su dugi, neuredna pasusi koji su ponekad besmisleni, a ponekad besmisleni. “Jarčeva obratnica” je neujednačen, u rasponu od živahnih i ljupkih do samosvesnih i dosadnih romana. Ono što se ističe jeste da je Miler uložio toliko truda pokušavajući da ubedi čitaoca (i sebe) u svoj status zlog čudovišta i umetnika (možda sa idejom da su oni sinonimi) i tako malo uklanjanja nebitnog i usavršavanja ostalog. Milerova perspektiva i vizija su zanimljivi, čak i ubedljivi, kada nisu zamućeni njegovom fascinacijom sobom i potrebom da se istakne. Možda je to prateći deo “Rakove obratnice”, ali nemojte grešitii. Ovaj zanosno nazvan “Jarčeva obratnica” ne sadrži ništa od genijalnog motora koji je pokretao njegovog superiornog prethodnika i naterao nas da se divimo Henriju Mileru. Nestao je i humor koji je pomogao da se ta knjiga nađe na polici, a na njenom mestu leži nedosledna proza koja nikada ne dostiže Rakove visine u svom najboljem izdanju, a u najgorem slučaju pada u banalnost. Bilo je delova “Jarčeve obratnice” koji su bili apsolutno briljantni i delovi koji su bili izuzetno uznemirujući. U ovom romanu, Miler u suštini pokušava da opiše svoje rane seksualne eskapade i svoje razočaranje u brak i američke vrednosti, koje na kraju ga gura da postane ekspat u Parizu. Definitivno možemo da vidimo uticaj koji je ova knjiga imala na druge pisce. “Jarčeva obratnica” oslikava blistavu sliku života pisca i Njujorka između ratova: nebodere i kanalizaciju, požudu i utučenost, mirise i zvukove grada koji je neprestano u pokretu, preti da progutati sve i svakoga. Odvažan, iskren i erotičan kao i njegov prvi roman, “Jarčeva obratnica” je kultni moderni klasik, koji bi svi trebali barem jednom da pročitaju.