La nouvelle sainte-alliance Emil Ludwig Нови свети завет Емил Лудвиг биографија Емил Лудвиг (првобитно назван Емил Кон) рођен је у Бреславу, сада у саставу Пољске, 25. јануара 1881. године.[2] Рођен у јеврејској породици, одгајан је као нејевреј, али није крштен. „Многи људи су постали Јевреји од Хитлера“, рекао је он. „Ја сам Јеврејин од убиства Валтера Ратенауа [1922.], од тог датума сам истицао да сам Јевреј.“[3][4] Лудвиг. студирао право, али писање ствари као каријера. У почетку је писао драме и новеле, радећи и као новинар. Године 1906. преселио се у Швајцарску, али је током Првог светског рата радио као страни дописник Берлинер Тагеблата из Беча и Истанбула. Постао је швајцарски држављанин 1932. године, а касније је емигрирао у Сједињене Државе 1940. године. Након суђења Согомону Телиријану 1921. за убиство Талат-паше, главног творца геноцида над Јерменима, Лудвиг је написао: „Само када се друштво нација организује као заштитник међународног поретка, ниједан јерменски убица неће остати некажњен, јер нема Турски паша има право да пошаље народ у пустињу“.[5] Током 1920-их, постигао је међународну славу својим популарним биографијама које су комбиновале историјске чињенице и фикцију са психолошком анализом. Након што је његова Гетеова биографија објављена 1920, написао је неколико сличних биографија, укључујући једну о Бизмарку (1922–24) и другу о Исусу (1928). Како су Лудвигове биографије биле популарне ван Немачке и биле су нашироко превођене, он је био један од срећних емиграната који су имали приходе док су живели у Сједињеним Државама. Гебелс је његове списе сматрао посебно опасним, који га је поменуо у свом дневнику. Лудвиг је интервјуисао Бенита Мусолинија и 1. децембра 1929. Мустафу Кемала Ататурка. Његов интервју са оснивачем Републике Турске појавио се у Виенер Фреие Прессе у марту 1930. године, бавећи се питањима религије и музике. Такође је интервјуисао Јосифа Стаљина у Москви 13. децембра 1931. Одломак из овог интервјуа је укључен у Стаљинову књигу о Лењину. Лудвиг описује овај интервју у својој биографији Стаљина. Лудвигови опширни интервјуи са Т.Г. Масариком, оснивачем и дугогодишњим председником Чехословачке, појавили су се као бранилац демократије 1936. По завршетку Другог светског рата отишао је у Немачку као новинар и њему дугујемо преузимање Гетеових и Шилерових ковчега, који су нестали из Вајмара 1943/44. Вратио се у Швајцарску после рата и умро 1948. године у Мосцији, насељу, делу комуне Аскона, у кантону Тичино, који је италијански део Швајцарске. Године 1944. Лудвиг је написао писмо Њујорк тајмсу где је позвао да „Хитлеров фанатизам против Јевреја могу да искористе Савезници. Три силе треба да пошаљу проглас немачком народу путем летака и немачкој влади преко неутралних земаља претећи да би даље убиство Јевреја подразумевало страшну одмазду после победе. То би забило клин у већ постојећи раздор између генерала и нациста, као и између ултранациста и других Немаца.”[6] У чланку у часопису Темпо из маја 1948. године, Лудвиг је изнео теорију да је Хитлер могао да преживи тако што је тело двоструко убијено и кремирано уместо њега. Исте године, председавајући судија на суђењу Еинсатзгруппен у Нирнбергу Михаел Мусмано одбацио је Лудвигову теорију у чланку у којем је изнео своје коначно мишљење да је Хитлер умро; Мусманно је разрадио ова мишљења у књизи две године касније.[7][8] Лудвиг је умро у сну у близини Асконе 17. септембра 1948. године.[2][9] Француско и енглеско издање Лудвигових дела У периоду 1926–1940 објављена су следећа француска издања књига Емила Лудвига: Биографије: Гете (3 тома), Наполеон, Бизмарк, Три титана, Линколн, Син човечји, Ле Нил (2 тома). Политичка дела: Вилијам ИИ, јул 1914, Версај, Хинденбург, Рузвелт, Варвари и музичари, Морално освајање Немачке, Интервјуи са Мусолинијем, Нова света алијанса. Биографије Гетеа, Наполеона, Бизмарка и Вилхелма Хоенцолерна доступне су на енглеском од Г. П. Путнам`с Сонс (Њујорк и Лондон). Емил Лудвиг је био – и остао – познат по популарној Наполеоновој биографији објављеној на енглеском 1926. године, непосредно након што је објављена у Немачкој на оригиналном немачком језику, док је Лудвиг још тамо живео. Ова књига је и данас прилично читљива – Лудвиг има редак дар да евоцира нестало доба у једноставној прози. Књига има ретку квалитету непосредности, као да је оно о чему Лудвиг пише скоро актуелна историја. Наполеона је објавила Бони & Ливеригхт, њујоршка издавачка кућа позната по насловима од интелектуалног и научног интереса у своје време. odlično očuvana Б