У освит новог рата и у Краљевини Југославији се, као и у другим земљама, осетила потреба за јединицама које би на фронту и у његовој позадини реализовале „специјалне задатке“. Узоре за њихово формирање војска је нашла у јуришним јединицима из Првог светског рата и из времена „четничке акције“ у Старој Србији. Уочавајући значај ових јединица, Краљевина Југославија реаговала је брже него друге армије. У пролеће 1940. године приступило се њиховом формирању. Већ сама организација (у сваком Армији по један батаљон) показивала је да оне неће бити употребљене као целина, већ по мањим групама, за „специјалне“ акције од којих се очекивало да реше тактичке задатке које класичне војне формације нису у стању. Априла 1940. у саставу Југословенске војске организована је Четничка команда, која је у јуну 1940. године названа Јуришна команда, да би априла 1941. поново добила свој ранији назив. Имала је штаб и шест батаљона. Ови батаљони били су намењени за диверзантске акције у позадини непријатељског фронта, али захваћена општим расулом Југословенске војске, и поред појединачних примера јунаштва, није имала значајнијег утицаја на исход рата. Без обзира што ове јединице нису дале одлучујуће резултате у краткотрајном Априлском рату, биографски подаци старешина указују да се дух јуришних (четничких) јединица пренео на јединице ЈВуО и био инспирација и подстрек у њиховој борби, чиме су ове јединице оправдале сврху свог формирања. (монографија: 23.5 х 20.5 цм, 250 стр, квалитетан мастан папир, илустровано)