Autor:Slaviša Miljković izdanje autora Niš, 2015. tiraž 200 primeraka Udžbenički format, 510 strana. Odgonetanje starogrčkih reči ili starogrčke reči jesu srbizmi“ Naslov ovog dela nagoveštava rušenje zgrada mnogih društvenih nauka, u prvom redu, povjesti (istorije) i jezikoslovlja (lingvistike). Slaviša K. Miljković uverljivo objašnjava, da je starogrčki jezik stvaran korišćenjem srpskih reči, a da je razvejao plodnost i pri rađanju jezika širom sveta: „Srpski jezik Majka Jezik: srbska jezička šifra gospodari jezicima, kao što su: sanskrit, jevrejski, starogrčki, latinski, kineski, japanski... tj. etimologija reči iz svih ovih jezika se oslanja, najizvornije, na srbski jezik i njegovu jezičko-duhovnu šifru!“ Pisac se posvetio izučavanju starogrčkog, jer su mu prepoznatljive navedene odlike srpskog jezika, a na osnovu ove jezičke tvrdnje, grčkom narodu su darovane zasluge za gradnju temelja Civilizacije. S. Miljković osporava i jednu i drugu tvrdnju – starogrčki jezik nije uticao na stvaranje drugih jezika i preci Grka nisu graditelji društvenih zajednica i država u Antici. Kad objašnjava da grčki jezik nije mogao biti kolevka drugim jezicima, navodi da on nema glasove – koji su izrazito prepoznaju u ostalim svetskim jezicima: „Č“, „C“, „Lj“, „Nj“, „Ć“, „Đ“, „Ž“; „Dž“, „Š“, a iz grčkog jezika je izbačeno i slovo „V“. S obzirom da su ovih deset slova često u srpskim rečima, postavlja se pitanje kako je pisac mogao prepoznati srpske reči u starogrčkom, kad u grčkim rečima nema ovih slova, pa srpska reč s izbačenim slovom mora glasiti drukčije, te se ne može prepoznavati kao srpska? No, S. Miljković je i to objasnio. Uočio je pravila u grčkom jeziku, koja su primenjivana pri preuzimanju srpskih reči. Ako su te reči, recimo, imale slovo „Ž“, Grci su ga zamenjivali svojim slovnim znacima, uvek na isti način - u desetinama, ili stotinama slučajeva. Tako su: - slovo „Đ“ izgovarali kao dugo „E“, - slovo „Ž“ izgovarali kao „Thita“, - slova „ST“ izgovarali kao „Ksi“, - slovo „U“ izgovarali ga, ranije, kao „Iipsilon“, a sada kao „I“, - slovo „Dž“ izgovarali kao „Psi“, - slovo „Š“ izgovarali kao „Omega“. Miljković je objasnio i druge načine preuzimanja srpskih reči u starogrčki jezik, pri čemu i korišćenje pojmova - značenja. Tako su srpski pojam „prštati“ – što znači i „snažno izbijati“ (sunce izbija ujutro) iskoristili za pojam „rano“ i „rano ujutru“. Ta grčka reč za „rano jutro“ je stvarno srpska – glasi u grčkom jeziku „prštata“. Odlike grčkog jezika je uočio, navodi S. Miljković, i Miloš Milojević u 19. stoleću, te je uveravao, da je grčki jezik sličan romskom, da su Grci bili mešavina više naroda i da su došli na Helm (Balkan) iz Egipta – tek u 8. stoleću Nove ere. Italijanski istoričar, Đankarla Tomecoli Ticijana i bugarski lingvista – P. P. Serafimov su na Međunarodnom kongresu: „Doćirilovska slovenska pismenost i dohrišćanska slovenska kultura“, Sankt Peterburg (12-14. maj 2008), potvrdili – da su falsifikati o Srbima (Slovenima) dosegli vreme trećeg milenijuma pre Nove ere. Njihov referat nije uputio samo na srpsku (slovensku) antičku istoriju, nego i na grčku - navode da Minojska država na Kritu nije grčka – nego slovenska. Oni su, uz druge jezikoslovce (lingviste) u Evropi, pomoću slovenskih jezika, pročitali linearno „A“ i „B“ pismo, pa su zapise s Krita rastumačili. Zaključili su – da su Sloveni u paleolitu prisutni u svim delovima Evrope. Stari toponimi u Jugoistočnoj Evropi su se, do sada, smatrali neslovenskim, a istina je – da se mogu čitati samo pomoću slovenskih jezika. Smatraju, da su Sloveni: i Iliri, i Tračani, i Skiti... i da su se naselili na Kritu u trećem milenijumu pre Nove ere. Tamo su stvorili Minojsku državu i u njoj su bili većinsko stanovništvo. Pismenost je bila već uobičajena na Kritu i ona se vezuje za pismo iz Vinče i pismo iz Lepenskog Vira – oba su nađena u Srbiji. Ticijano odbija svaku mogućnost, da je na Kritu bila grčka kultura, jer istorijski izvori upućuju na činjenicu, da su se Grci doselili na Balkan tek u 7. ili 8. stoleću pre Nove ere i da su samo nasledili slovensku pismenost i slovensko državno ustrojstvo s Krita. Na osnovu ovog rada, jasno je, da je i čuveni Trojanski rat bio pre dolaska Grka na Balkan i da je to rat među srpskim (slovenskim) državama. I tako, Slaviša K. Miljković je predstavio 2000 starogrčkih reči, koje su, očigledno, iz srpskog jezika, te ih, s pravom, označava srbizmima u grčkom jeziku. Odbija svaku pomisao da su one mogle poteći u starogrčki iz nekog drugog jezika, jer je i latinski nastao na bazi srpskog u 6. stoleću pre Nove ere, a drugi zapadnoevropski jezici, rumunski i mađarski su stvoreni od 11. do 19. stoleća. Zato je zaključio: „Srbi jesu starosedeoci Balkana i Podunavlja. Srbi jesu nosioci bele rase, evropske pismenosti, duhovnosti i nauke. Jezik je od Boga, nema duhovnosti izvan jezika; jezik i um su se uporedo razvijali, al` – prvo beše Reč od Boga. Svako srbsko slovo ima utvrđeno značenje, koje jeste u neraskidivoj vezi s njegovom grafičkom, brojčanom, zvučnom, idejnom... vrednoštću. Svaka dvoslovna odrednica ima utvrđena značenja, proistekla iz pomenutih značenja/vrednosti srpskih slova... To isto su i troslovne odrednice“. Da zaključimo. Nije moguće osporiti ovu veliku studiju Slaviše S. Miljkovića, pisanu na 500 strana, te je obavezno da zaključimo: Civilizacija ima drukčije temelje od onih koji se objašnjavaju u knjigama društvenih nauka, te bi nadležni u UN i naučne ustanove svake zemlje trebalo da preduzmu mere – da se temelji Civilizacije predstave u pravom svetlu, istinito. OČUVANA