Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jevgenij Ivanovič Zamjatin (rus. Евге́ний Ива́нович Замя́тин; Lebedjanj, 1. februar 1884 - Pariz, 10. mart 1937) bio je ruski književnik i prevodilac. Svestran i politički angažovan, Zamjatin je ostavio srazmerno mali broj dela, koja su po formalnim i po svojim unutrašnjim kvalitetima obogatila rusku i svetsku književnost. Njegov život i stvaralaštvo obojeni su liberalnim idejama o apsolutnoj slobodi i pravu pojedinca da stvara, zamišlja, pravi greške i menja svet po svojoj volji. Takve ideje učinile su ga nepoželjnim elementom u obe Rusije; onoj carskoj pre Oktobarske revolucije i onoj sovjetskoj nakon 1917. Karijeru je započeo pišući pripovetke bliske književnom naturalizmu, da bi se vremenom tematsko-motivski registar njegove proze proširio, sa posebnim osvrtom na uticaj Oktobarske revolucije na život običnog čoveka. Danas je najpoznatiji po svom romanu Mi, jednim od prvih distopijskih romana u svetskoj književnosti. Knjiga, čija se radnja odigrava u budućem veku Iks u zemlji pod nazivom Jedinstvena Država, prikazuje sumornu sliku budućeg sveta u kojoj ljudi žive u totalitarnom društvu bez ljubavi i kreativnosti. Idejno i formalno Mi je snažno uticao na buduće književne distopije, uključujući i romane Vrli novi svet Oldusa Hakslija i 1984. Džordža Orvela.[1][2] Zamjatin je zbog ove knjige morao da zauvek napusti rodnu zemlju. U postrevolucionarnoj Rusiji nije bio poznat samo kao književnik, već i kao profesor brodogradnje na Politehničkom institutu u Petrogradu, zatim kao predavač najnovije ruske književnosti na Hercenovom pedagoškom univerzitetu, predavač stilistike i tehnike umetničke proze u studiju organizacije Kuća umetnosti, kao i član redakcije nekoliko časopisa i urednik nekoliko izdavačkih kuća.[3] Prevodio je sa engleskog na ruski dela Džeka Londona i H. Dž. Velsa Gotovo sva prozna ostvarenja Jevgenija Zamjatina prevedena su na srpski jezik. Detinjstvo i školovanje Zamjatin se rodio u Lebedjanju, gradiću u Harkovskoj guberniji oko 300 km južno od Moskve. Otac mu je bio pravoslavni sveštenik i direktor lokalne škole, a majka učiteljica. On sam kaže da je rastao ispod klavira jer mu je majka bila dobra pijanistkinja. Od četvrte godine je već čitao. Detinjstvo je proveo gotovo bez drugova ali sa knjigama. Gimnaziju je završio u Voronježu 1902. godine. Posle gimnazije pohađao je brodogradnju na Politehničkom fakultetu u Petrogradu 1908.[4] Tokom studija se priključio boljševicima i učestvovao u revoluciji 1905. Govoreći o sebi i revoluciji Zamjtin je ovako opisao taj trenutak: Bilo je to 1906. godine. Revolucija još nije postala zakonita supruga, koja ljubomorno čuva svoj zakoniti monopol na ljubav. Revolucija je bila mlada ljubavnica vatrenih očiju - i ja sam bio zaljubljen u revoluciju.[5] Uskoro je bio uhapšen, osuđen i proteran iz Petrograda, ali je nastavio da živi u njemu ilegalno do 1911. Amnestiran je 1913.[6] Karijera U ovom periodu započinje svoju književnu karijeru. Objavljuje pripovetke Palanka (1911), Bogu iza leđa (1914), Utroba (1915) i Znamenje (1915). U njima opisuje sumoran život u dalekoj provinciji i njene žitelje sa polukultivisanim instinktima. Zamjatin na portretu Borisa Kustodjeva) Nakon amnestije putovao je po Rusiji, a zatim i po Mediteranu, posetivši Aleksandriju, Jerusalim i Istanbul. Godine 1916. upućen je u Englesku, kako bi nadgledao izgradnju ledolomaca naručenih od Rusije u tamošnjim brodogradilištima. Boravak u Engleskoj uticao je i na njegovo stvaralaštvo. Taj uticaj se ogleda u pripovetkama Ostrvljani i Lovac na ljude. U septembru 1917, kada je čuo za revolucionarna previranja, vraća se u rodnu Rusiju. Iako vatreni pristalica Oktobarske revolucije, vrlo brzo se u nju razočarao. Ovo razočarenje polako je prodiralo u njegovo stvaralaštvo. Najznačajnije pripovetke iz tog perioda su mu: Zaštitnica grešnih (1918), Pećina (1920), Mamaj (1920) Rusija (1923), Priča o najglavnijem (1923) Iks (1924) Ima reč drug Čurugin (1924) i druge. Zbirka fantastičnih satira Bajke za veliku decu izašle su 1922. Ove satire su velikim delom oslonjene na gogoljevsku tradiciju. Zamjatin se ogledao i u drami: napisavši Vatre sv. Dominika (1923), zatim pozorišnu adaptaciju Ljeskove priče Levak naslovljenu Buha (1924) i Atilu (1925). Takođe je bio profesor brodogradnje na politehničkom fakultetu u Petrogradu i predavač najnovije ruske književnosti na Hercenovom pedagoškom univerzitetu.[7] Prelomni trenutak u njegovom životu vezan je za objavljivanje romana Mi. Zamjatin ga je završio još 1920, ali nije mogao da nađe izdavača voljnog da ga objavi. Prvi put je izašao u prevodu na engleski jezik u Americi 1920. Ubrzo je preveden na češki i francuski. Skraćena verzija na ruskom izdana je u Pragu 1927, odakle su se primerci romana krišom širili i po Sovjetskom Savezu. Kao jedan od prvih distopijskih romana u svetskoj književnosti, zbog jasne kritike totalitarizma, izazvao je bes među sovjetskim vlastima, koje su u znak odmazde zabranila sva Zamjatinova dela i skinula sve njegove predstave sa pozorišnih repertoara. Godine 1931. Maksim Gorki je od Staljina uspeo izmoliti dozvolu Zamjatinu da napusti SSSR. Zamjatin se skrasio u Parizu, gde je živio u siromaštvu sve do smrti šest godina kasnije. U izbeglištvu nije uspeo da napiše nijedno književno delo veće vrednosti. Stil pisanja Grob Jevgenija Zamjatina i njegove supruge Ljudmile u Parizu Tokom svog književnog rada menjao je teme, usavršavao stvaralaštvo. Iako se kao pisac menjao tokom vremena, uvek je bio prisutan duh čas lagane komike, čas groteske, iskazane izbrušenim i negovanim stilom.[8] Zamjatin je umeo da spoji realnost sa fantazijom, da bude na zemlji, a i da dočara složenost odnosa. Zamjatin podseća na Gogolja sa početka njegovog stvaralaštva. Kasnije uči od Dostojevskog, a posebno mu je Ljeskov bio blizak.[9] Smrt „ Smrću Evgenija Zamjatina savremena ruska književnost izgubila je jednog od najsjajnijih svojih predstavnika, `Ruski arhiv` jednog od najboljih svojih saradnika. Njegovo mesto u ruskoj književnosti bilo je čvrsto i prvorazredno još pre revolucije, i pojava njegovih docnijih dela označavala je uvek datum u ruskoj književnosti. Pisac od rase, savršen tehničar književnog zanata, Evgenij Zamjatin produžuje liniju Gogolja- Ljeskova-Remizova, unevši svoje originalno shvatanje i u posmatranje života i u književnu tehniku... Veran zavetu ruske književnosti koja je, po rečima Remizova, uvek bila i ostala projekcija u budućnost.