Kapitalno izdanje, monografija posvećena stogodišnjici rođenja Duška Radovića, koja – kroz neobjavljene radove, prepiske, zapise, crteže i druge memorabilije – pruža nov, dragocen uvod u život i svakodnevicu velikana naše pisane reči. “Pisati sam počeo u samoodbrani. Branio sam se od svih koji su me ugrožavali zdravljem, snagom, lepotom, boljim uspehom u školi. Vadio sam se, dokazivao i sebi i drugima da sam samo drukčiji, a ne gori od njih. Niko bolje ne poznaje ljude od umetnika. A to dragoceno znanje stiče se dramatičnim poznanstvom sa samim sobom. Smislio sam i epitaf za moj slučaj: MNOGO JE VIŠE RAZUMEO NEGO ŠTO JE ZNAO. Probijao sam led, da bih mogao disati. Borio se protiv tuđe i svoje dosade. Pokušavao da se setim nečeg drugog. Izmišljao imena sopstvenim iskustvima i saznanjima. Igrao se, jer raditi ne volim. Bežao iz svog malog i siromašnog života. Udvarao se drugima. Grickao, bockao, kraduckao i živuckao. Hteo sam da budem bolji pisac ali nisam umeo. Ja nisam imao baš mnogo šansi u životu, ali sam se nekako snašao. Pretvorio sam svoje ljudske mane u spisateljske vrline. Umem da se setim i tako rešavam i životne i književne probleme. Mnogo više razumem nego što znam. Kad se sve sabere i oduzme, prošao sam sjajno, opet u granicama sopstvenih mogućnosti. Nemam nikakvih reklamacija.”