Autor: Mihail Šolohov Izdavač: `Svjetlost`, Sarajevo Broj strana: 242 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 20 cm Mihail A. Šolohov (24. maj 1905 — 21. februar 1984) je bio sovjetski književnik i dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Rođen je 24. maja 1905. u seocetu Krusilinu, blizu varošice Vjošenska, na Donu i na njemu je proveo gotovo celi život, te je tako veoma dobro poznavao život donskih kozaka. Sam je rekao: „Rođen sam na Donu, tamo pohađao školu, formirao se kao čovek i kao pisac“. Dobitnik je gotovo svih sovjetskih književnih nagrada, a 1965. dobio je i Nobelovu nagradu za književnost, za delo Tihi Don. Umro je 21. februara 1984. Retki su pisci koji se sa podjednakim uspehom ogledaju u više književnih rodova ili vrsta. Samo odabrani među izvrsnima mogu da se pohvale svestranošću. Mada kao umetnik više privržen velikim epskim oblicima, poznat i priznat više kao romanopisac negoli kao pripovedač, Šolohov je i u kratkoj prozi, naročito u „Čovekovoj sudbini“, ispoljio neizmerno bogatstvo i silinu svog izuzetnog dara… Ljudi, koji su čitav svoj svesni život posvetili stvari revolucije, stvari socijalizma, ljudi koje su već u celini izgradili novi društveno-ekonomski uslovi, socijalističke norme života ušle su u njihovo telo i krv, postale neka vrsta »instinkta«. Tom pokolenju pripada i Andrej Sokolov, kao što se vidi iz njegove oskudne biografije.« Postojanost, osećanje drugarstva i odanost domovini određuju tešku sudbinu Andreja Sokolova, ali on se tih svojstava ne odriče ni kad mu život dođe u pitanje. Spontana moralnost i neobična gordost, uz prirodnost koja proističe iz urođene svesti da vrši dužnost i kad čini podvig daju ovom liku plemenite crte uzornog čoveka, ne oduzimajući mu, pri tome, živopisnost i konkretnost. Zanimljiv je i umnogome karakterističan slučaj kad Sokolov prihvata zdravicu nemačkog oficira »za svoju smrt i izbavljenje od muka«. Pošto je gladan i iscrpljen lagano popio čašu rakije, on je odlomio komadić hleba, a ostatak vratio na sto »Hteo sam, veli on, da im, prokletnicima, pokažem da, iako umirem od gladi, ne nameravam da grabim njihovu milostinju, da ja imam svoje, rusko dostojanstvo i ponos, i da me nisu pretvorili u životinju, makoliko da su se trudili. Skromno, gotovo stidljivo govori Sokolov o svom podvigu, ne ističući ga, čak ga i ne zapažajući, znajući samo da čini ono što treba i mora da čini. Utoliko je veća ljudska lepota ovog velikog običnog čoveka. Ali treba se čuvati jednostranosti u tumačenju Sokolovljeva lika. Neobična čovečnost njegova karaktera i bezdana tragičnost njegove sudbine otkrivaju ne samo njegovu ličnu nesreću i snagu njegove istrajnosti i vrline nego i ljudske nedaće u borbi sa silama mraka, i lepotu i snagu ljubavi kao stvaralačkog načela. Radnja `Čovjekove sudbine` se dešava u Rusiji u devetnaestom veku dok je još carska porodica bila na vlasti i dok je vladao despotizam koji nikada nije uzimao u obzir čoveka već samo je gledao kako da zadovolji uzak krug ljudi. Mesto radnje je istočna Rusija, tj jedna mala varošica u blizini granice sa Mongolijom. U tom mestu je rođen i Aljoša, peto muško dete u porodici. Knjiga prati u dve kompozicije odrastanje Aljošino i njegovu sudbinu u mestu koje čak nema ni pozorište. Vremenom Aljoša počne verovati da čovek sam svoju sudbinu ne određuje već da je njegova sudbina u bliskoj vezi sa višim silama. Po motivima pripovetke snimljen je i istoimeni film, ali je vreme dešavanja radnje promenjeno: Priča govori o sudbini ruskog vojnika Andreja Sokolova u vrijeme Drugog svjetskog rata. Preživio je dvije strašne godine u koncentracionom logoru, prošao sve užase rata i izgubio svoje najbliže... Andrej svoju životnu tragediju priča slučajnom saputniku. Tvrd povez. Knjiga je dobro očuvana, osim što na predlistu postoji pečat kućne biblioteke. Na slici prikazan sadržaj knjige.