Dok su se njih dve opraštale na aerodromu u Oklandu, Mora je rekla: – Sada uživaj! Žizel Foster se nasmešila: – Naravno da hoću. Kuma joj je blago rukom dala znak da požuri ka izlazu i dodala: – Kad se vratiš,želim da vidim kako ti se oči sijaju, da nestanu ti tamni kolutovi i da ti hod bude lepršav a obrazi rumeni. Predugo si naporno radila i zato je onaj grip prešao u upalu pluća. To neka ti bude upozorenje. – Znaš da sam ja oduvek bila bledunjava. Leola je bliznakinja zlatastog tena i rumenih obraza! A neko mora da radi kako bi se Parirua održala u životu – branila se Žizel dok je proveravala putna dokumenta. Starija ţena ju je pronicljivo pogledala: – To što je generacijama u posedu tvoje porodice ne znači da život treba da posvetiš imanju. – Ali ja to volim – odvratila je Žizel. Mora uzdahnu. – Znam, znam. I previše, ali nemoj da sad poĉinjem o tome. Pokušaj da zaboraviš na farmu, stado, radnike i hipoteku u naredne dve nedelje. Kad bi to bilo tako lako! Međutim, Žizel klimnu glavom. –Važi. – Verovatno ćeš shvatiti da je Kokosov zaliv suviše bučan za tvoj ukus, barem u početku, ali pokušaj da se opustiš i zabavljaš. Možeš malo i da luduješ, mnogo da flertuješ i smeješ se – Mora se nasmešila i poljubila Žizel u obraz, a potom je blago gurnula i dodala: – I obavezno se odmaraj svako popodne. Zaista želim da ti obrazi budu rumeni kada se vratiš. Žizel ju je čvrsto zagrlila. – Mnogo ti hvala, ne samo zato što si organizovala ovo putovanje već i što si ga platila. Obećavam da ću uživati u svakom trenu. Knjigu potražite OVDE