Sofija Gardner je zaprepašćeno posmatrala muškarca ispred sebe. – Mislim da vas nisam dobro shvatila… – promucala je nesigurno. Na njenom bledom licu samo su obrazi bili zažareni. Krupne tamno kestenjaste oči, širom otvorene, bile su vlažne, iako sebi nikad ne bi dozvolila da zaplače. – To je nova politika kuće, nemojte se ljutiti – Vilijam Rasel je nervozno okretao olovku u svojoj ruci. Njegovi tanki prsti na lepo negovanim rukama bili su u savršenom skladu sa ostatkom njegove pojave. Svetio sivo odelo, koje je služilo kao okvir besprekorno beloj košulji, bilo je šiveno po meri ili kupljeno u radnji nekog od poznatih dizajnerskih imena. – Kako to mislite da se ne ljutim? Upravo ste mi saopštili da sam ostala bez posla – u glasu Sofije Gardner nije bilo prizvuka prijateljstva, iako se Vilijam Rasel sve vreme usiljeno osmehivao. – Pa nije baš tako, i dalje možete da radite za nas… – trudio se da bude snishodljiv i ljubazan. – Ali… – Sofija je blago podigla svoju desnu obrvu. -Ali ne tu kolumnu. Ona je jedno od glavnih obeležja naših novina -Vilijam je sve vreme pokušavao da bude strpljiv. – Zar vam nije palo na pamet da je to zbog toga što sam je ja pisala? – Sofija je već bespomoćno širila ruke, pokušavajući da objasni svoje stavove. – Ma ne… mislim… vi ste odličan pisac, ali nama je sada neophodna reklama, bilbordi… – I zašto vam ja tu smetam? – i dalje joj nije polazilo za rukom da shvati suštinu njegove priče. – Pa za “novo lice” naših novina, potrebna su nam i nova lica novinara… Vi ste ipak na pragu četrdesetih. Nije to ništa lično. I dalje ćemo sarađivati. – Bojim se da nećemo! – Sofiji je već bilo dosta. Lupila je dlanom o sto, iznenadivši i sebe tim postupkom. Muškarac naspram nje se vidno trgao. Knjigu potražite OVDE