Rođeni pripovedač, Abdulah Sidran, glasoviti bosanski pesnik, u ovom autobiografskom delu, po mnogo čemu romanesknom, jer i život sam ume da bude romaneskan, govori nam o ljudima i događajima, nekadašnjim i skorašnjim. To su ljudi koji su bliski piscu. To su događaji koji su se odigravali oko njega, bez njega ili s njime. Tu je i njegovo sećanje, bolje ili gore od stvarnosti koje se on seća. Možemo da mu ne verujemo, i onda kada govori o često bolnim zbivanjima i podacima o kojima i poneki čitalac ponešto zna ili da umesno ili slepo više verujemo sebi, ali takva razmimoilaženja nisu važna jer ovo nije neka nepobitna istorija: ovo je život kako ga vidi autor, njegov život i njegove pomisli. A taj život iskrsava kroz pripovedanje koje spontano izvire iz srca i zaranja u dramu kroz koju nas zaokuplja zlo u čoveku. Dovoljno je zadržati se na Sidranovom čulu za ironiju koju on prepoznaje u stvarima, na njegovom poetskom načinu saznavanja sveta, na njegovoj ljubavi prema životu i njegovoj osobenoj vedrini pred mrakom, i to čini ovu knjigu dragocenom.