Nakon objavljivanja romana Na putu i neočekivane slave koja je usledila, Džek Keruak je bio na ivici nervnog sloma. Izluđen stalnom pažnjom štampe, morao je „pobeći nazad u samoću ili umreti“, pa se povukao u kolibu u Big Suru na kalifornijskoj obali. Ravnodušan prema onome što mu je ova ogromna zemlja i njena divlja priroda još imale da ponude, ponovo je pribegao svom omiljenom demonu, osvetoljubivom alkoholu. Keruakov stilski najzreliji roman, u kojem se njegov književni alter ego Džek Diluz bori sa sumnjom, zavisnošću od alkohola i željom za samouništenjem, njegovo je najličnije i najiskrenije delo. To je ujedno i portret čitave jedne generacije u američkoj kulturi druge polovine 20. veka. Džek Keruak (1922, Louel, Masačusets – 1969, Sent Pitersburg, Florida), rođen kao Žan-Luj Lebri de Keruak. Srednju školu u Louelu završio je 1939. godine kao najbolji sportista i dobio fudbalsku stipendiju za Pripremni koledž Horas Men i Univerzitet Kolumbija. Za vreme Drugog svetskog rata radio je u trgovačkoj mornarici, gde je započeo pisanje romana More je moj brat (1950). U ranim godinama bio je pod uticajem Sarojana i Hemingveja, da bi kasnije razvio sopstveni stil, beležeći život američkog putnika i iskustvo bit generacije pedesetih godina. O tome svedoče brojni romani, kao što su: Grad i velegrad (1950), Na putu (1957), Ljudi iz podzemlja (1958), Darma lutalice (1958), Tristesa (1960), Usamljeni putnik (1960), Big Sur (1960), Žerarove vizije (1963), Anđeli Desolejšn Pika (1965), Satori u Parizu (1966), Kodijeve vizije (1972), i nekoliko knjiga poezije poput Meksiko Siti bluza (1959) i San Francisko bluza (1983).