U jed­no­me ro­du svo­ga sa­zna­nja ljud­ski um ima čud­nu sud­bi­nu: što ga uz­ne­mi­ru­ju pi­ta­nja o ko­ja ne mo­že da se oglu­ši, jer mu ih po­sta­vlja sa­ma pri­ro­da uma, ali ko­ja on ipak ne mo­že da re­ši, jer ona pre­ma­ša­ju sva­ku moć ljud­sko­ga uma. Imanuel Kant rođen je 1724. godine i pripada začetnicima moderne filozofije. U filozofiji sa njime počinje novi period – Nemačka klasična filozofija (ili Nemački klasični idealizam). Kantova najpoznatija dela su tri kritike: Kritika čistoga uma, Kritika praktičnog uma i Kritika moći suđenja. Ovim trima kritikama pripadaju i tri osnovna, jednostavna pitanja filozofije: Šta mogu da znam? Šta treba da činim? Čemu mogu da se nadam? Kant uvek naglašava da prava na mišljenje nisu dovoljna, nego da se ona moraju iskoristiti, stvarajući nove teorije i nove hipoteze koje će širiti naše horizonte. Postavljajući univerzalne norme koje su prihvatljive pravimo mogućnost da iskažemo svoje različitosti. Kritika čistoga uma objavljena je 1781. godine i izazavala je veliku pažnju u filozofskim krugovima, njena vrednost ostala je neosporna i do danas. Međutim, ako jedna teorija ima u sebi životne snage, to će ipak dejstvo i protivdejstvo koji joj u početku groze velikom opasnošću poslužiti s vremenom samo tome da se izglačaju njene neravnine, i da joj se u kratkom vremenu pribavi i potrebna elegancija, ako se njome budu bavili ljudi nepristrasni, ljudi od uviđavnosti i istinske popularnosti. Čitaj dalje