Matica srpska, 1964. Prvo izdanje sabranih dela jedne od najvećih naših književnica. Omot blago iskrzan pri vrhu (vidljivo na slikama). U kritičkim tekstovima o novim srpskim piscima pred Prvi svetski rat, kao i onima između dva svetska rata, Isidora Sekulić je neprestano tragala za autentičnim umetničkim i književnim vrednostima, nezavisno od toga iz kojeg su programskog koncepta poticale. Svoj nedogmatski i integralistički odnos prema književnosti i tumačenju naših pisaca iskazan u njenim brojnim kritičkim i esejističkim tekstovima na poseban način je formirao svojevrsnu njenu viziju moderne književnosti. U ovoj knjizi prikupljeni su njeni tekstovi o Marku Maruliću, Lukijanu Mušickom, Vuku Karadžiću, Stjepanu Mitrovom Ljubiši, Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Simi Matavulju, Ljubomiru Nediću, dr Jovanu Cvijiću, Aleksi Šantiću, Svetislavu Stefanoviću, Jovanu Dučiću, Svetozaru Ćoroviću, Bori Stankoviću, Milanu Grolu, Milanu Rakiću, Aleksandru Beliću, Petru Kočiću ... Isidora Sekulić (Mošorin, 16. februar 1877 — Beograd, 5. april 1958) bila je srpska književnica i akademik. Sekulićeva je bila prva članica Srpske akademije nauka i umetnosti.[a] Biografija Rođena je 16. februara 1877. godine u podnožju Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Titela. Roditelji su joj bili Danilo, varoški kapetan[1] i Ljubica, a braća Predrag i Dimitrije.[2] Detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila je kao nastavnica u Pančevu u Srpskoj višoj devojačkoj školi od 1897. do 1909. godine.[3] Položila je 1898. godine ispit za građanske škole iz francuskog jezika i književnosti. Posle toga radila je u Šapcu (1909-1912)[4] i Beogradu. Doktorirala je 1922. godine i bila je prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije.[5] Stvaralaštvo Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i najumnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Pisala je o Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Lazi Kostiću, Petru Kočiću, Milanu Rakiću, Veljku Petroviću, Ivi Andriću, Momčilu Nastasijeviću i drugima. Penzionisana je 1931. godine. Izabrana je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 16. februara 1939, a za redovnog člana Srpske akademije nauka 14. novembra 1950, kao prva žena akademik. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu. Na Topčideru joj je podignut spomenik 2015. godine.[6] Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči. Rekla je Ta larma što je dignuta oko mene mnogo me je potresla. Molila sam neke poznanike, mlade ljude, da gde god vide nešto o meni napisano, priguše. Ali eto šta su uradili. Zvali su me na neko veče o meni, ali ja sam odbila, rekla sam da sam bolesna. Svi su hteli da me skinu sa dnevnog reda. Kažu: ima 80 godina, skoro će umreti, daj da napišemo nešto i da je ostavimo. To strašno vređa. Volim tišinu, zato me je ta buka oko mene mnogo potresla. Ako nešto vredim, neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale. Nisam bila srećna. S tim sam se pomirila. Postoji vasionska sreća koja opredeljuje ljude. Ako niste voljeni, uzalud ćete vi nastojati da vas vole.[7] Dela U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja - objavila je mnoštvo knjiga narativne proze, kritičkih knjiga i članaka. Navodimo samo neka od važnijih dela: Saputnici (1913) — pripovedna vrsta intimnog dnevnika Pisma iz Norveške (1914) — putopis Iz prošlosti (1919) Đakon Bogorodičine crkve (1919) — roman Kronika palanačkog groblja (1940) — pripovetke Zapisi (1941) Analitički trenuci i teme, knj. 1-3 (1941) — eseji Zapisi o mome narodu (1948) Njegošu knjiga duboke odanosti (1951) Govor i jezik, kulturna smotra naroda (1956).