CICIERO BEOGRAD - 2015 - 384 STRANA, TVRD POVEZ. NA PREDLISTU POSVETA. `Willimon` Gotovo da se kod nas ne može naći umetnica kao što je Biljana Vilimon (Novi Pazar, 1951) koja se tako strastveno i uporno borila da svoju medijsku ličnost pomiri s umetničkom i obrnuto. Sada, prvi put, u njenoj monografiji u izdanju „Cicero“, kratkog naslova „Willimon“, za koju pišu, o njenom tv stvaralaštvu, Branislava Džunov („Otvaranje prostora u vremenu“) i Stanko Crnobrnja („Nekoliko reči o mnoštvu slika i prilika“), o njoj lično, Radmila Stanković („Osvajanje prostora“ i „Willimon o drugima i sebi“) i o njenom likovnom radu, moja malenkost („Za izgubljenim redom“), možemo pratiti celokupan opus, od rada u ateljeu do rada u tv-studijima. Biljana Vilimon se smelo upušta u isprobavanje raznih tehnika, od pastela i kolaža do slikanja prema konceptu na nekonvencionalan način. Kao multimedijalnom umetniku, njoj je potreba za uređenjem sveta bliža od beskonačnog reagovanja na njegovo bezumlje – destrukcijom. Crtajući, Biljana discilinuje um, kontroliše ruku, izoštrava vid, neda pogledu da odluta, niti mašti da je zanese. Monografija prati cikluse „Viđenja“, „Niti“, „Impusli“, „Kroz crveno“, „Zborom pametu“, „Yu heads“, „Šut u aut“, „L(j)udi“, „Willimon u Haosu“, ilustrovane brojnim reprodukcijama, i, u drugom delu, njene autorske tv kreacije (na 3 Kanalu , Tv Politici i Tv Studiju B), u čijoj su realizaciji, na izradi scenografija, učestvovali Verica Ilić, Ivana Lekić i Dušan Marković, kao majstor svetla – Ružica Tubić. Iza složenog zadatka dizajniranja velikog i raznorodnog opusa, s mnoštvom ne samo reprodukcija dela nego i kadrova izvučenih iz više od hiljadu tv-emisija sa isto toliko gostiju, stoji Aleksandra Janković. Promišljeno, maštovito, pedantno, rečju, kreativno, Jankovićeva je uspela da poveže cikluse da jedan drugog nenametljivo slede potkrepljujući ih fotografijama koje je uredio Vladimir Popović, a čiji su autori Nebojša Babić, S. Ž. Zli, Aleksandar Kujučev, Aida Hajdarević, Miroslav Predojević, Dragan Stošić i Vukica Mikača. Naime, u monografiji nema nijedne isključivo dokumentarne fotografije – sve su umetničke. Zato se može reći da smo ovom monografijom, za koju su recenzije pisali Ljiljana Ćinkul i Mileta Prodanović, konačno, od prve do poslednje strane, dobili i pravu umetničku monografiju, a ne samo još jednu od monografija o umetnicima.