MK 6 59186) STANIČNI BIFE , Vojislav V. Jovanović , Gradac Čačak / Medijska kuća Krug Beograd 2006 , priče ; U filosofskim pričama Vojislava Jovanovića, junak (pripovedač) je politički i metafizički pobunjeno biće. Razočaran u ljude, u njihovu inteligenciju i moral, on se odriče „životnog uspeha“, odnosno savremenih, potrošačkih i konformističkih, predstava o sreći, zarad „čiste savesti“ („Stanični bife, Niš“); određujući svaki sistem (nepromenljivu zadatost, pravilnost) kao ovaploćenje zla i neprijatelja ljudske ličnosti („Stanični bife: potraga za samoubicom“), on traži način za izbegavanje neizbežnog (da zaključuje i oseća kao čovek svog doba, da pre ili kasnije umre) i rado nosi „breme izopštenosti iz većine“ („Stanični bife, Ženeva“). Za njega su stanični bifei utopijska mesta okupljanja običnih ljudi kojima je život (jednosmerna pruga) nesnosan. U figurama g. Valznera koji se, šiban mećavom, naporno i ko zna zašto penje uz brdo („Srećan Božić, g. Valzner“) i pričljivog Valezanca koji je, bez predaha, utovarivao i istovarivao kamione („Stanični bife, Ženeva“), pripovedač je predstavio život kao sizifovski trud sa umiranjem („glavnim jelom na trpezi crva“) kao neizbežnim ishodom („ista je sudbina ljudi i kokošaka“). Ali, njegov (jedini mogući, idealan) čovek, boem i slobodan mislilac, koji odbija da pretpostavi „spoljašnji svet zdravoj pameti“, pobunjeno je, a samim tim i nepobeđeno biće („Bife Atlantik, Sion“). Junak se odriče (pesničkog istraživanja) jezika kao najneposrednijeg ispoljavanja vavilonske (proklete) prirode sveta („Bufet de la Gare, Sion“). Međutim, njegovo razočaranje u mladalačke ideale postaje umetnička perspektiva kojom se estetizuju apsurdi sveta; u remboovsko-verlenovskom pokliču prezira prema prolaznosti, on vidi izraz svoje slobode i dendijevski tvrdi da ne razlikuje dobro od lošeg („Stanični bife u rodnom mestu“), iako bez kolebanja bira–pripovedanje kao istovremeno prenebregavanje i gubljenje vremena; njegov, u suštini pesnički, položaj daje mu za pravo da tumači svet iako se (više) ne trudi da ga razume. Na taj način, on naglašava da mu je filosofija zasnovana na ličnom (dakle, pojedinačnom) iskustvu i brani čitaočevu „zdravu pamet“ od opsene (olakšavajućeg) uopštavanja („Švajcarija, kafana Niš“). Dokazujući da je čovek nesposoban da bude (objektivan) prenosilac tuđeg iskustva („Stanični bife, Martinji“), pripovedač implicira nepouzdanost ljudskog saznanja, kao i nužnost poraza svakog naučnog i filosofskog sistema. Ali, kao što ne postoji „univerzalni pojedinac“, tako ne postoji ni apsolutno slobodan mislilac: uzajamnost jeste neophodna za razlikovanje ljudi od „nakaza na dve noge“ („Stanični bife izgubljen i nikad ponovo nađen“), ali je ne samo nedovoljna za osvajanje znanja, nego je i prepreka za postizanje autentične pojedinačnosti ljudske ličnosti („Stanični bife, potraga za samoubicom“). Ciklusom priča koje, povezane naratorovom ličnošću, iskustvom i osećanjem sveta, ipak ne teže romanu, Vojislav Jovanović je i samo pripovedanje nastojao da oslobodi od sistema (žanrova) i da mu tako vrati slobodu (pravo da se menja, razvija). Vesna Trijić biblioteka Lađa , mek povez, format 12 x 23 cm , latinica, 109 strana,