Ako uzmemo u obzir pretpostavku da svako od nas ličnim pristupom i odlukama određuje tok svog života, može se zaključiti da je čitav ljudski rod sačinjen od „pisaca” sopstvene prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. U tom kontekstu, autor kroz vešto koncipirani narativ ove zbirke kratkih priča navodi čitaoca na preispitivanje onih obrazaca ponašanja modernog čoveka koji, uprkos odsustvu agresije u klasičnoj, direktnoj formi, čine njegovu prirodu „svirepom”. „Osinjak”, „O ljudima i lasicama”, „Olovni osmesi”, „Magla”, „Rub horizonta”, „Egzistencijalna arheologija” i „Tople boje” su naslovi poglavlja čiju ubedljivu asocijativnu komponentu zasenjuje jedino njihov sadržaj, zaokružen efektnim poentama, koje predstavljaju jezgro svake od priča pojedinačno, kao i zbirke u celini. Posmatrane kao delovi lucidno sklopljenog crnohumornog mozaika, sve priče su fokusirane ka traženju odgovora na jedno od suštinskih pitanja, koje najčešće izostaje, kako u društvenom dijalogu tako i u unutrašnjem monologu modernog pojedinca. Da li zaista živimo u svetu zaštitnički nastrojene političke korektnosti i autentičnih ličnih sloboda, ili je suptilnost ove epohe tek stvar naučenog manirizma, ispod čije se fasade krije ista „svirepost” koja je bila zastupljena još od čovekovih prapočetaka? I da li je, osim dekorisane forme, istinski promenjena i njegova suština? „Kao jedan od najvažnijih motiva ovog višeslojnog dela izdvaja se onaj putem kog autor nedvosmisleno poručuje da je u aktuelnom trenutku civilizacijske krize umetnik svako ko je sposoban da voli; ko odvažno stoji kao antiteza zlu; ko ume da prolazi kroz sopstvene lavirinte i ponore; ali i da se vešto, poput razigranog deteta, postavi prema svetu, čime leči ravnodušnost svakodnevice i, zaobilazeći ustupke, ukazuje na devijacije, istupajući jedan korak unapred – prema činu reanimacije društva.” Aleksandra Horvat