Jovo Vuković je jedan od retkih koji je uspešno spojio novinarsku preciznost i proznu imaginaciju. Novinarsko pero prečesto smeta književnom, i obrnuto. Srećom, ovde to nije slučaj. U ovoj posve zanimljivoj, i nesvakidašnjoj, knjizi autor je rasprosto priče u kojoj glavni junak najčešće ima svoje ime i prezime. Ovaj detalj je vrlo bitan, jer u današnjoj prozi preovladavaju izmišljeni junaci, u izmišljenom vremenu, bez ozbiljne fabule, pa se pisci uglavnom nadmeću ko će napisati što hermetičnije delo i time odbijati poljuljanu, i razređenu, čitalačku publiku. Još je više te tzv. voditeljske literature u kojoj je najvažnije postaviti bizarnu priču, a ispisati je još prostačkijim jezikom. Gomila tih kao bajagi bestselera traje jednu sezonu, tako da kritičari ne stignu ni da proprate te pisanije koje doista ruže savremenu srpski književnost. Jovo Vuković piše lepršavo, ali samo na prvi pogled. Iza te prividne lepršavosti, i jednostavnosti, „stoji” ubedljiva, zanimljiva, uzbudljiva, nepredvidljiva priča u kojoj se često svi mi pomalo prepoznajemo. Vrlo vešt preplet istorijskih događaja i današnjih dana. Za ovo što pišem, sve značajke se nalaze u dvema pričama: „Svadba” i „Zima u Stokholmu”. U ovim dinamičnim proznim iskazima, Vuković pokazuje glavne odlike svoje proze. Toliko je priča o golootočanima, ali ovakve do sada nisu izišle u javnost. Jer, autor svaku priču, uglavnom, počinje imenom i prezimenom junaka, skoro naivno. Onako, kunderovski. Bezazleno. Kako priča odmiče, naslućuje se ljudska drama koja se potom, vrlo veštom spisateljskom rukom, dovodi do kreščenda. I još jedna odlika Vukovićevih priča. Pored dokumentarnosti, autor prati sudbinu svog junaka i ne zaključuje, ne poentira, ostavlja čitaocu da ukršta detalje; da sam zapodene unutarnji monolog o priči koju je pročitao. A svaka ima jednu finu provokaciju. Na čitaocu je da dadne sopstveni komentar. Ubeđen sam da će ovako napisana knjiga imati svoje brojne čitaoce. Iako smo u vremenu buke i besa, površnosti i agresivne rijaliti oluje, evo malih proznih radosti koji će vam pokazati da „nije sve propalo, kad propalo sve”. Milomir Kragović