Iz zaostavštine kneza Šternenhoha, jednog od najistaknutijih velmoža carstva nemačkog s početka ovog veka, koji bi zaista postao naslednik Bizmarka u uredu kancelara da Sudba ne baci na njegov put moćnu ličnost Helgu-Demonu, pao nam je u ruke fragment njegovog dnevnika. Ne oklevamo sa njegovim objavljivanjem jer priča koju donosi jedna je od najjezivijih, a u isti mah najkomičnijih koje znamo. Događaje od 19. avgusta 1912. godine predstavljamo samo u osnovnim crtama, kao kratku pripovest – ne u formi dnevnika – to je tek prolog za samu radnju. Ali dopustili smo sebi i značajnu dozu slobode. U prvom redu, učinili smo da naš junak deluje intelektualnije. To je bilo nužno. Njegova Svetlost je s perom bila na ratnoj nozi… I uopšte, želi li čitalac steći predstavu o tome kakav je knez bio i kako bi mogao da izgleda original njegovog rukopisa, neka pročita strane 130, 131 i 155; naš junak nije bio ni za dlaku bolji od svog brata generala. Kako čak i najmanji greh prema empirijskoj stvarnosti povlači za sobom nove i nove do u beskraj, rešili smo smelo, ali samo u pogledu inteligencije kneza, postupati sasvim nemarno i instinktivno, razigrano i bezumno, slobodno i grandiozno. I uvereni smo da time jezgro stvari ne samo da neće ništa izgubiti, već će dobiti. Šta mari nekoliko preokreta, paradoksa, grešaka, besmislica? Sam svet je preokret i paradoks i greška i besmislica. Strah od posrnuća autora istovetan je sa bojazni onoga ko je pao koliko je dug u septičku jamu, da se nije isflekao. A sada iznosimo, bez daljih izlišnih opravdanja, pred čitaoca sledeći amalgam, ubeđeni da, kako Gete govori o Verteru, „duhu našeg junaka svoje divljenje, sudbi njegovoj suze svoje neće uskratiti“.