Jasmina Tešanović: BALKAN NE POSTOJI, Feministička 94 Beograd 2004, str. 160. Publicistika; Feminizam; Druga Srbija. Očuvanost 4. Јасмина Тешановић (Београд, 7. март 1954) је политичка активисткиња, књижевница и феминисткиња. Поред учешћа у покретима Жене у црном и Ружичасти код, бави се превођењем и режијом. Садржај Биографија Јасмина Тешановић је рођена у Београду, у Југославији, 7. марта 1954. Њена мајка, Вера Стефановић Тешановић је по професији била педијатар, а отац Гојко Тешановић инжењер и економиста. Обоје су били политички активни у Савезу комуниста Југославије Јосипа Броза Тита. Као дете, Јасмина се заједно са родитељима преселила у Каиро, у Египат, где је похађала основну школи Порт Саид на енглеском језику. У Каиру је похађала часове клавира са хрватском пијанисткињом Мелитом Лорковић. Године 1966. заједно са родитељима се преселила у Милано, у Италији, где је наставила школовање у међународној британској школи. Године 1971. је уписала Универзитет у Милану, где је студирала право две године, а након тога се преписала на студије драмске уметности.[1] Дипломирала је 1976. са тезом на тему Андреја Тарковског. Године 1975. преселила се у Рим, где је живела са глумицом Лауром Бети, где се спријатељила са Пјером Паолом Пазолинијем. Године 1978, заједно са Жараном Папић и Дуњом Блажевић, организовала је прву феминистичку конференцију у источној Европи доводећи разне италијанске феминисткиње, попут Дачие Марајини, Ане Марије Бети и Летиције Паилоци у Југославију. Међународна конференција је била осуђена од стране владајуће Комунистичке партије, као покушај увоза западне идеологије у земљу. Снимила је пар видео перформанса са Студентским културним ценром Београда, као и кратке филмове заједно са Радославом Владићем. Преводила је италијанске књижевнике попут Итала Калвина, Елзе Моранте и Алберта Моравије, те објавила Антологију италијанске приповетке у оквиру Југославије. Радила је као заменица режисера и писца Живојина Павловића на филму Задах тела, који је освојио главне награде на Филмском фестивалу у Пули 1983. На почетку ратова деведестих, постала је антиратна активисткинја против режима Слободана Милошевића: Жене у црном, Женске студије и сл. Заједно са Славицом Стојановић је 1994. године отворила непрофитну издавачку кућу „Феминистичка 94“. Прва књига есеја Јасмине Тешановић, „Невидљива књига“ постала је манифест алтернативне српске феминистичке/пацифистичке културе. Од тада је објавила неколико књига и збирки есеја преведених на неколико језика. Ауторка је широко распрострањеног „Дневника политичког идиота“, дневника написаног за време рата током 1999. на Косову. Када је 2004. године додељена главна Хирошима награда за мир и културу Борки Павићевић, српске књижевнице и мировне активисткиње, Биљана Србљановић и Јасмина Тешановић су добиле додатне награде, као, такорећи, другопласиране. Јасмина Тешановић је чланица норвешког ПЕН центра. Дела ствара на три језика: енглеском, италијанском и српском. Приватни живот Јасмина Тешановић има кћерку Ксенију из брака са песником Рашом Ливадом. Током деведесетих година, била је удата за новинара и писца Душана Величковића. Године 2005, удала се за америчког научно-фантастичног писца Бруса Стерлинга.