Kratke priče neobjavljene za piščevog života iz rukopisne ostavštine Kafkin opus je danas nezaobilazan deo baštine sveta. On je, od kad znamo za njega, postao osobeni svetionik ne samo književnosti i umetnosti nego svih čovekovih stvaralačkih pregnuća u duhovnom polju i polju traganja za istinom o sebi. Kafka je za života objavio izvestan broj svojih priča i parabola. Ali daleko više od svojih spisa nije objavio. Štaviše, tražio je da budu spaljeni. Njegova prijateljica je, po njegovom zahtevu, zaista i spalila ispisanih dvadeset debelih sveski dok je on iz bolesničke postelje gledao kako one gore. Od svog prijatelja Maksa Broda takođe je tražio i da svi ostali njegovi rukopisi budu spaljeni. Ali Brod nije ispunio piščevu želju. I tako je za Kafkom ostalo divno rukopisno blago – sa tri romana, dnevničkim zapisima, pričama i fragmentima, crtežima – koje pleni čitaoca čak i u svojoj nezavršenosti. Kafka je u tom nezaveštanom blagu živ u svakoj reči, jer nije težio zatvaranju nego otvaranju dela, ne okončavanju nego beskonačnosti. Ako bi trebalo da smislim neko geslo o Kafkinom pripovedanju iz kojeg se nedre priče poput krilatih stvorenja, a namenjeno čitaocima, rekao bih: da nam je sa Kafkom u svetu ponešto jasnije, a onda nije sve izgubljeno. Jovica Aćin