Sneg je prestao da pada i vetar se stišao. Nad celim prostorom zavladala je opet mrtva tišina. Svi su netremice gledali jedan drugog. Za vreme prelaza preko planina i klanaca kroz ledenu vejavicu putnici su promrzli: lica su im predstavljala jednoobličnu izranjavljenu lepinju pokrivenu krvlju i gnojem. "Ličili smo na drumske razbojnike! - pisao je Amundsen u svom dnevniku. Rane su nam strašno smetale. Najmanji dašak vetra pričinjavao nam je takve bolove, kao da nam je neko sekao obraze tupim nožem. " Ali svi su bili vedri. Pobeda je bila blizu. Brže, brže ka cilju! Na pol! Do pola je preostajalo svega dvadeset i osam kilometara. "To veče je kod nas u šatoru vladalo takvo raspoloženje kao uoči praznika. Videlo se, da smo na pragu nečeg velikog. Noću sam se budio nekoliko puta s jednakim osećajem, kakav sam imao u detinjstvu uoči velike svečanosti." Vreme je bilo prelepo, praznično. U tri časa posle podne Amundsen uzviknu: - Stop! Svi su zastali kao ukopani. Oni su stajali na Južnom polu! Željeni cilj je bio dostignut! Uzbu|eni putnici opkoliše Amundsena. Stiskali su ruke i njemu i jedan drugom. Škrte, ali tople reči čestitanja bile su prve reči izgovorene na toj, dotada zagonetnoj tački sveta - na Južnom polu.