Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! PEREIRA TVRDI DA... Antonio Tabuki Radio B92, Beograd, 1995. mek povez 152 strane. Pereira tvrdi da... roman je čija veličina, hipnotična snaga i uverljivost proizlaze iz nečega što čitatelju ostaje tajnom. Zaista je malo takvih knjiga. Nemoguće ju je raskopati, rastaviti ili razumno objasniti ono što je Antonio Tabuki proizveo kao estetsku, umetničku i intelektualnu činjenicu. Taj roman stoji kao inherentna pojava, mimo žanra u kojem je napisan, mimo vremena kada je napisan i vremena o kojem govori, pa čak i mimo osobe autora. Pritom, Pereira tvrdi da... neočekivana je, u današnjoj Evropi vrlo aktuelna, rasprava o slobodi štampe i o građanskim slobodama uopšte… Ali ni to nije važno. Mogao je to biti roman i o nečemu desetom, mogao je Pereira biti apotekar. Važno je, nečuveno važno, što je Pereira jedan od arhetipova i arhelikova, poput Fausta ili Petra Pana, nastao u vremenu kada se, pogrešno, moglo učiniti da su svi arhetipovi odavno definisani i tipizirani. Antonio Tabuki (ital. Antonio Tabucchi; Piza, 23. septembar 1943 – Lisabon, 25. mart 2012) bio je italijanski književnik i profesor portugalske književnosti i jezika. Kao poklonik i vrstan poznavalac portugalske kulture, Tabuki je predavao portugalsku književnost u Đenovi i bio direktor Italijanskog kulturnog centra u Lisabonu. Na Univerzitetu u Sijeni bio je profesor portugalskog jezika i književnosti. Na italijanski jezik preveo je i priredio sabrana dela portugalskog pesnika Fernanda Pesoe. Objavio je više eseja, priča i romana. Pominjan je kao kandidat za Nobelovu nagradu za književnost, ali je nikada nije dobio. Njegove knjige prevedene su na više od 30 jezika.[1] Biografija Antonio Tabuki rođen je u Pizi. Presudan dan u njegovom životu bio je kada je je jednog popodneva, kao maturnat, kretao na godinu dan u Pariz, gde je nameravao da „pronađe sebe“. Pred ulazak u voz, nemajući mnogo novca, kupio je malu knjigu „Prodavnica duvana“ Fernanda Pesoe, što je iz temelja promenilo njegov život. Oduševljenje Pesoinim delom odvelo ga je ka učenju portugalskog jezika i usadilo mu zajedno sa doživotnim interesovanjem i ljubavlju prema ovom pesniku, ljubav prema portugalskoj kulturi.[1] Književni rad Svoj prvi roman Trg Italija objavio je 1975. Zatim su usledila dela: Mala flota (1977), S druge strane (1981), Žena iz Porto Pima (1983), Indijski nokturno (1984). Indijski nokturno smatra se njegovim prvim značajnim romanom. Prema njemu je 1989. snimljen film koji je režirao Alain Cornau. Tragajući za prijateljem koji se izgubio u Indiji, junak ovog romana zapravo traga za sopstvenim identitetom. Mali nesporazumi bez velike važnosti objavljeni su 1985, a Linija horizonta 1986. godine. I u ovom Tabukijevom romanu junak, ovog puta tražeći podatke o lešu, takođe traga za sopstvenim identitetom, što postaje važna karakteristika Tabukijevih likova. Po ovom romanu je 1993. portugalski reditelj Fernando Lopez snimio je film. Krilata bića Beata Anđelika objavljena su 1987. godine, a zbirka kratkih priča Crni anđeo i roman Rekvijem 1991. Ovaj roman napisan je na portugalskom i predstavlja svojevrstan omaž Portugaliji. Ona je neobičan rekvijem u kojem junak luta Lisabonom i kao u halucinaciji susreće i žive i mrtve. Kratke priče Snovi o snovima objavio je 1992. U zbirci od 20 kratkih priča, u kojoj se prepliću literatura i biografija, pripovedač pripoveda snove svojih junaka, čuvenih umetnika, kroz koje iznosi sopstveni doživljaj njihovih dela. Pereira tvrdi da... je Tabukijev roman objavljen 1994. godine. Njegov junak Pereira pripoveda događaje koji su se u njegovom životu odigrali avgusta 1938. Pereira je svedok koji detaljno pripoveda o tragičnom događaju iz svog života i istorije, koji će izazvati njegovo preispitivanje i sazrevanje. Po ovom romanu snimljen je naredne godine film sa Marčelom Mastrojanijem u ulozi Pereire. Tri poslednja dana Fernanda Pesoe, Telefonski poziv za gospodina i Pirandela su priča i dramski komad objavljeni 1994 godine. Izgubljena glava Damašena Monteira (1997) ima ritam trilera i hronika je događaja iz svakodnevnog života. Roman se bavi temom torture, pravde, društvene marginalizacije i policijske zloupotrebe. Tabuki je takođe objavio i dela: Platonov gastritis (1998), Automobil, nostalgija i beskonačnost (1998). Svakim časom sve je manje vremena (2001), Tuđe autobiografije (2003), Tristano umire (2004), Vreme brzo stari (2009), Putovanja i druga putovanja (2010), Ilustrovane priče(2011). Tabuki je bio oštar protivnik Berluskonijeve vlade i pisao je članke za list Korijere dela Sera, i španski El Pais. Za novinarski rad i zalaganje za slobodu izražavanja dobio je nagradu Francisco de Cerecedo koju dodeljuje Udruženje evropskih novinara.[1] Kratki predgovori Tabuki za svoje knjige piše kratke predgovore u kojima otkriva čitaocu prave namere lucidno nadograđujući literarnu igru. Nije retkost da primeti kako je neku od njegovih priča mogao bolje da napiše Kipling ili Henri Džejms. U tom slučaju ne bi mu bila uskraćena radost čitanja.[2] Nagrade Roman „Indijski nokturno“ dobio je 1987. godine prestižnu Prix Médicis étranger, francusku nagradu za najbolji roman te godine napisan na stranom jeziku. Nagrade Campiello i Aristeion dobio je za roman Pereira tvrdi da...