Farkaždin je knjiga koja ubedljivo pokazuje kako se od novinara postaje pisac. Pisac ove duhovite i na mahove setne knjige kao kroz pukotinu napravljenu u zaboravu plete i raspreda žive slike svog zavičaja, sve one razgovore, godišnja doba, mobe, kosidbe, svinjokolje, snegove, a pre svega ljude, među kojima je većina odavno između Jamura i Selišta, gde je seosko groblje. Farkaždin je mozaik, zamišljen možda da bude crno-beli, kao žurnal koji je prethodio svakom filmu u lokalnom bioskopu Omladinac, jednom od rodnih mesta autorove poetike, ali se po njegovim rečima taj mozaik sam od sebe bojadisao: na njegovoj pozadini vide se i plavetnilo letnjeg neba, i zelenkasta voda Tamiša, i paradajz koji se u bašti crveni kao što bulke poziraju ispred polja žita, kroz proreze na kotarkama probija se zlatna boja kukuruza – i čitalac će se vratiti, ako je bivao u Banatu, jeziku sela i govoru paora, uživaće u šalama koje Banaćani najčešće prave na svoj račun, jer kad se smeješ sebi, nema ko da se ljuti… Daleko mi je Banat, crna košulja, pisao je Đura Jakšić, a u Farkaždinu Ljube Živkova Banat je i blizu i daleko. Blizu jer nam prizori, zvuci, mirisi i divanjenje dolaze iz prve ruke, daleko jer su i preko Banata i preko pisca preletela, poput ptica selica, silna godišnja doba, a umesto crne košulje pojaviće se šarena paorska košuljanka, marame crkvenih žena koje nisu posve crne – kad im priđete bliže, ugledaćete na njima sitne tufne, nalik na pege u perju morke…