Tumači vizuelne kulture uvek će nas podsećati na dvojnost ljudskog bića: čovek, stvoren prema Božjem liku, istovremeno je stvor koji i sam stvara – što po sopstvenom liku, što po liku drugog. Stoga se snaga vizuelnog uvek vraća praksama evociranja košmara, bilo da su oni generacijski ili lični, arhetipski ili aktuelni. U makabrističkoj grafičkoj duodrami Željka Katanića i Valentine Broštean prinuđeni smo da tragamo za ravnotežom između slike kao izvora sopstvene svrhe i značenja, i reči kao instrumenta manipulacije. Reči manipulišu širokim spektrom pojmova i prizora, bivajući istovremeno i regulator stavova i raspoloženja: od nihilizma i neverice, do buntovništva i ljubavi. Brutalna imaginacija i konfesionalna verzija košmara reflektovani su u prizorima prezira prema svetu, kritike i protesta, ali i podsmeha sebi i drugome. Kroz vizuelne i verbalne dimenzije naslikanih i ispričanih sablasti krstare sumorni šetači pasa, a lirski subjekt izjavljuje „Ja sam jako sretan / vir u jutarnjoj kafi“, ili otkriva svoju veliku tajnu – „juče su mi odsekli glavu, / pa danas pazim“. Pitanje iz naslova samo je signal da će sve u slici i stihu biti iskazano neposredno i gotovo grubo: mračna slika sveta i tamni vilajet odrastanja savršeno su rodno mesto za bubamare-uništitelje i viziju tela kao „male, kožne kuće sa dva prozora“. Vladislava Gordić Petković, https://nova.rs/kultura/kad-olga-srece-bubamare-ljudozdere-sta-citati-ove-nedelje/