Salman Ruždi Mavrov poslednji uzdah Meki povez Vitez britanske krune i jedan od najboljih savremenih svetskih pisaca još jednom pokazuje svu raskoš svog neverovatnog talenta.Ova pronicljiva i duhovita priča, prožeta različitim kulturnim uticajima, pripoveda o usponu i padu porodice Da Gama Zogoibi od početka veka do savremenog doba. Sa egzotičnog juga Indije, obeleženog portugalskim uticajem, do ulica bombajske metropole, magija živopisnih svetova i junaka vodi vas na nezaboravno putovanje veličanstvenih razmera.Epski portret ljudske duše oslikava potragu za korenima u modernom svetu – istom onom svetu kojim hodamo, čiji vazduh dišemo, izmučenom nacionalističkim udarcima, nasiljem i bezgraničnom ljudskom pohlepom.Dva zla ne mogu doneti nikakvo dobro: bio sam u potpunosti svestan ovih istina. I još nečeg: kad spadnete na grane svog neprijatelja, gubite svoju visoku poziciju. Ser Ahmed Salman Ruždi (engl. Sir Ahmed Salman Rushdie; 19. jun 1947, Bombaj, Indija) je angloindijski romanopisac i esejista. Njegov prepoznatljivi književni stil kritičari[ко?] najčešće nazivaju magičnim realizmom. Povezanosti, rascepi i migracije između Istoka i Zapada predstavljaju preovlađujuću temu njegovog stvaralaštva. Kako zbog svojih književnih dostignuća, tako i zbog brojnih kontroverzi i skandala koji ga prate, predstavlja jednog od najznačajnijih pisaca 20. veka. Rođen je u muslimanskoj porodici srednje klase u Bombaju (današnji Mumbaj). Kao jedini sin uglednog poslovnog čoveka i učiteljice školovao se najpre u Bombaju, a potom u Engleskoj na Kraljevskom koledžu u Kembridžu, gde je diplomirao na odseku za istoriju 1968. godine. Za vreme rata između Indije i Pakistana, njegova porodica se seli u Pakistan. Po završetku studija jedno vreme radi na televiziji u Pakistanu, a zatim odlazi u London, gde se bavi glumom i marketingom i uporedo objavljuje svoj prvi roman „Grimus“ (1975) koji prolazi prilično nezapaženo kod čitalačke publike i kritičara. Roman „Deca ponoći“ (1981), alegorijska priča o rođenju moderne Indijske nacije, donosi mu popularnost svetskih razmera i Bukerovu nagradu za najbolji roman u oblasti fantastike te godine. Ruždijev treći roman, „Sramota“ (1983), bajkovita priča o istoriji jedne pakistanske porodice, predstavlja snažnu kritiku političkih previranja u tadašnjem Pakistanu. Godine 1988. objavljuje svoj četvrti roman, „Satanski stihovi“, koji izaziva snažan talas protesta i demonstracija u muslimanskom svetu zbog, po njihovom shvatanju, uvredljivog opisa proroka Muhameda, koji je predstavljen kao običan čovek od krvi i mesa. Iranski verski vođa Ruholah Homeini izriče 14. februara 1989. godine fatvu (smrtna presuda) za Salmana Ruždija i obećava nagradu od četiri miliona dolara za njegove ubice. Suočen sa pretnjama smrću i fatvom, Ruždi se skriva gotovo čitavu deceniju uz pomoć britanske vlade i policije, pojavljujući se samo sporadično u javnosti. 1998. godine tadašnji predsednik Irana Muhamed Hatami povukao fatvu i najavljuje uspostavljanje diplomatskih odnosa između Velike Britanije i Pakistana. Međutim i danas se mogu čuti zagovornici teze da se islamski verski zakoni ne mogu menjati i da je fatva za Salmana Ruždija i dalje na snazi. Uprkos svemu ovaj pisac ostaje sekularista i snažan kritičar islamskog fundamentalizma, neprestano ukazujući na pogubnost svake, a naročito verske isključivosti. Time u javnosti postaje svojevrstan simbol odbrane slobode govora i izražavanja. Salman Ruždi nastavlja da piše i objavljuje knjige. 1990. godine izlazi iz štampe knjiga za decu „Harun i more priča“. Slede: zbirka eseja „Imaginary Homelands: Esseys and Criticsm 1981-1991“ (1991); knjiga kratkih priča „Istok, zapad“ (1994); roman „Mavrov poslednji uzdah“ (1995). Knjiga „Tlo pod njenim nogama“ (1999) predstavlja svojevrsnu alternativnu istoriju moderne rok muzike, a piše i pesmu istog naziva zajedno sa pevačem grupe U-2 Bonom Voksom. U svoja dva poslednja romana „Bes“ (2001) i „Shalimar the Clown“ (2005) intenzivno se bavi problemom terorizma. Salman Ruždi je dobitnik mnogih nagrada i priznanja za svoje stvaralaštvo uključujući i „Austrian State Prize for European Literature“ (1993) i „Aristeion Literary Prize“ (1996). Radi kao počasni profesor na Institutu za tehnologiju u Masačusetsu. Član je „Royal Society of Literature“. Bio je predsednik „PEN American Center“ organizacije od 2004. do 2007. godine. Kraljica Elizabeta II na službenoj proslavi povodom svog 81 rođendana u junu 2007. godine odlikovala je Salmana Ruždija titulom viteza, najvišim odlikovanjem britanske krune. Književni stil Salman Ruždi je najznačajniji postkolonijalni pisac prve generacije čije je stvaralaštvo, u literarnom smislu, oformilo čitave generacije indijskih pisaca koji pišu na engleskom jeziku. Inspiraciju za svoja dela pronalazi u indjskoj tradiciji, kulturi i mitologiji, ali njegov književni stil ima snažno uporište u evropskoj prozi. Sam Rušdi kaže da sebe ne smatra indijskim piscem i da su presudan uticaj na njega izvršili evropski pisci poput Migela Servantesa, Nikolaja Gogolja, Čarlsa Dikensa, Mihaila Bulgakova i Gintera Grasa. Njegova dela pripadaju magičnom realizmu, koji je karakterističan za mnoge anglosaksonske pisce. Salman Ruždi piše raskošnim, iracionalnim, humorističnim stilom prepunim metafora. Svojom izuzetnom pripovedačkom tehnikom vešto prepliće perspektive posmatrača, učesnika u događaju i samog pripovedača. Koristi lajtmotive i flešbekove gradeći tako jedan potpuno nelinearan, magičan svet u kome se prepliću realno i fantastično, tragično i komično. Njegovi likovi su snažno osmišljeni, upečatljivi, tragikomični antiheroji. U njegovim delima prepliću se dimenzije bajke i politički angažovane literature.[тражи се извор] Zanimljivosti Ruždi je podržao svog prijatelja, nemačkog pisca i dobitnika Nobelove nagrade Gintera Grasa kada je posle šezdeset godina ćutanja priznao da je kao mladić bio član zloglasne nacističke SS jedinice. „Gras je proveo čitav život kritikujući ideje koje je podržao kao mladić i to je samo po sebi hrabro. On je moj prijatelji to će i ostati“, izjavio je Rušdi.[1] U londonskom teatru „Barbikan“ je izvedena pozorišna predstava „Deca ponoći“ po Ruždijevom romanu. Prvobitni scenario Ruždi je napisao za televizijsku kuću BBC, ali su Indija i Šri Lanka, strahujući od moguće odmazde zbog fatve, naknadno povukle dozvole za snimanje filma u svojim zemljama.[2] U filmu „Dnevnik Bridžit Džons“ Rušdi je u jednoj sceni „glumio“ sam sebe. Bibliografija Grimus (1975) The Midnight‘s Children (1981) Shame (1983) The Jaguar Smile: a Nicaraquan Journey (1987) The Satanic Verses (1988) Haroun and the Sea of Stories (1990) In Good Faith (1990) Imaginary Homelands: Esseys and Critisism 1981-1991 (1991) The Wizard of Oz (1992) East, West (1994) The Moor‘s Last Sight (1995) The Ground Beneath Her Feet (1999) Fury (2001) Step Across this Line: Collected Non−fiction 1992−2002 (2002) Shalimar the Clown (2005) Careless Masters (2007) Parallelville (2007) Enchantress of Florence (2008) Luka and the Fire of Life (2010) Dela objavljena na srpskom jeziku Deca ponoći - `BIGZ` (1986, 1987, 1989), `Dereta` (2008) Satanski stihovi - `Prosveta` (1989, 1991), `Feniks Libris` (2009) Harun i more priča - `Prosveta` (1991) Istok, Zapad - `Geopoetika` (1995 ) Mavrov poslednji uzdah - `Narodna knjiga` (1997) Bes - `Narodna knjiga` (2001) Sramota - `Narodna knjiga` (2002) Tlo pod njenim nogama - `Plato` (2003) Grimus - `Narodna knjiga` (2004) Klovn Šalimar - `Narodna Knjiga` (2007) Čarobnica iz Firence - `Alnari` (2009) Luka i vatra života - `Alnari` (2011)