Naziv: Les mauvais coups Autor: Roger Vailland Godina izdanja: 1948 Izdavač: Le Livre de Poche, Francuska Povez: Mek Pismo: Latinica Stanje kao na slikama. Neke stranice su podvlačene, većina je čista. Opis: Postoji niz autobiografskih elemenata u Les mauvais Coups, drugom romanu Rodžera Vajlanda. Svakako ima nešto od njega samog u glavnom junaku Milanu, u njegovoj prvoj ženi Andre Blavet (ili Boule) u Roberteu, u njegovom dragom prijatelju pesniku Rogeru Gilbert-Lecomteu u Oktavi (koji se ovde ne pojavljuje ali se pominje) i u naravno da se puno pije i celo poglavlje je posvećeno bezobzirnom kockanju. Milan (na francuskom znači ptica grabljivica zmaj) je zapravo oženjen Robertom (koju sanja kao nasilnu pticu), iako ne veruje u brak, veruje u slobodu, veruje da ima ljubavnike kako hoće, oni nemaju stvarnog značaja (iako je jedna (Džulijet) očigledno bila, zbog čega joj je Robert ošamario lice). A šta može biti više, ovaj, značajnije od samoubistva, koje je izveo Oktav koji je imao aferu sa Roberte i ubio se zbog nje, ili Robertov poslednji pijani (ili možda ne toliko pijani) čin vožnje u močvaru nakon (verovatno) ) čitajući Milanovo pismo ljupkoj i mnogo mlađoj Heleni? Posle petnaest godina (Milan sa Robertom) šta je ostalo od ljubavi, ako to znači mnogo posle umiranja užarene strasti? Da li je ostalo samo, kako pokazuje naslovna ilustracija, Milan lovac simbolično drobi lobanju vrana, kao da je Roberte? Ne, on jasno pokazuje da zna da postoje razne vrste ljubavi. Da li je ljubav ta opekotina prvog umiranja, poput opekotina pobede na ruletu ili chemin de fer stolu, opekotina od ubijanja bespomoćnih životinja, ili je potrebno mnogo vremena da poraste, poput Vajlandove emocionalne zrelosti?