Podvlačeno grafitnom olovkom, a na nekoliko mesta i žutim markerom, v. sliku. Autor - osoba Bachelard, Gaston, 1884-1962 = Bašlar, Gaston, 1884-1962 Naslov Novi naučni duh / Gaston Bašlar ; prevela s francuskog Mira Vuković Jedinstveni naslov ǂLe ǂnouvel esprit scientifique Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1991 Izdavanje i proizvodnja Sremski Karlovci ; Novi Sad : Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 1991 (Novi Sad : Prosveta) Fizički opis 145 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Vuković, Mira, 1940- = Vuković, Mira, 1940- Zbirka ǂBiblioteka ǂElementi ; 12 (Broš.) Napomene Prevod dela: Le nouvel esprit scientifique / Gaston Bachelard Tiraž 1000. Predmetne odrednice Epistemologija Determinizam Počev od Vilijema Džejmsa često se govorilo da svaki obrazovan čovek nužno sledi jednu metafiziku. Tačnije bi zapravo bilo reći da se u svom nastojanju da stekne naučno obrazovanje svaki čovek oslanja ne na jednu već na dve metafizike i da su ove dve prirodne i ubedljive, implicitne i uporne metafizike – protivrečne. U želji da im brzo nađemo neko privremeno ime, označimo ova dva osnovna filozofska stava, mirno udružena u modernom naučnom duhu, klasičnim etiketama racionalizma i realizma. Gaston Bašlar (1884–1962) je bio francuski filozof. Njegovi najvažniji radovi su iz oblasti poetike i filozofije nauke. Bio je na najvažnijim mestima u francuskoj Akademiji i uticao na brojne francuske filozofe između ostalih i na Mišel Fukoa, Luj Altisera i Žaka Deridu. Gaston Bašlar, francuski matematičar, epistemolog i teoretičar poetske mašte – ne nalazim prikladnijeg izraza za ovo poslednje, za onaj deo njegovih radova koji nas ovde posebno interesuje – jeste, koliko znam, jedini mislilac koji je umeo i pristao da od raščerečenosti modernog čoveka između njegove iskonske prirode, nepromenljive ili gotovo nepromenljive, od neolitika naovamo, a možda i od paleolitika, i imperativa nove racionalnosti i naučne efikasnosti izgradi mudrost, uslov razumne sreće... Bio je fascinantan profesor; dok ga nisam čuo nisam ni zamišljao da su mogući takav šarm i spontanost predavačke inspiracije, naročito u ovo doba televizijske i druge automatizacije opštenja. Sa svojim polucilinderom, sa bradom à la Marx, sa sklonostima i navikama provincijskog osobenjaka, kakvih je nekad bilo sijaset u dokonoj slobodi ulica kojima su ljudi hodali pešice, Bašlar nije izgledao niti je bio imalo „moderan“... Dok literatura veći gotovo dva veka slika jad naše osamljenosti, Bašlar peva blagodati samoće, predlaže nam da pomoću čitanja, pomoću „poetikoanalize“, „rekonstruišemo u sebi biće oslobodilačkih samoća“. Naravno, i ovde ista reč pokriva različite stvari. Bašlarova samoća je punoća, mašta naše biće, a lektira je njeno društvo. „Gore, na nebu, raj je jedna velika biblioteka“, veli Bašlar... Bašlar je, u Francuskoj, konsekventnije no iko, izložio strukture savremenog naučnog duha i prakse, karakterisane sve strožom apstrakcijom i matematizacijom. Pokazao je da je taj duh negacija svega spontanog, svega neposrednog, „prirodnog“. Kasnije je uvideo da naučna kosmologija ne može ugušiti spontanu kosmologiju, da prvobitni čovek živi u nama sa nesmanjenom vitalnošću, da mu je izraz poezija, da su funkcija nauke i funkcija poezije nesvodljive, i obe neophodne. Mi živimo istovremeno u dva jedan drugom potpuno strana sveta. Bašlar je uspeo da od te rascepanosti napravi dve harmonije koje se uzajamno dopunjuju. Drugi je doživljuju kao tragediju našeg doba... Život je mnogo lepši posle čitanja jedne Bašlarove knjige, čitalac svesniji vlastitog bogatstva, pouzdaniji u se. Ako i ne menja svet, ostavljajući to inteligenciji i nauci, mašta krepi čoveka, „sanjarenju pripadaju vrednosti koje daju pečat čoveku u njegovim dubinama“ – Sreten Marić MG80 (N)