Чингиз Ајтматов: ГУБИЛИШТЕ Издавач: ДЕЧЈЕ НОВИНЕ, Горњи Милановац, 1987.год. Тврди повез, заштитни омот, 322 стране, латиница. Очувано као на фотографијама (рекао бих- одлично) `Сећање: Чингиз Ајтматов (1928–2008) Наравно да сам читао Стендала и Балзака, Достојевског, Толстоја и Шолохова, Бекета, Зилахија, Томаса Мана и Хесеа, Нагиба Махфуза, Сингера, Кетрин Ен Портер, Маркеса, Гомбровича, Крлежу, Андрића и Црњанског. Али, кад год ме ђаци, којима већ дуго говорим своје стихове, питају који ми је најдражи писац, одговарам: Чингиз Ајтматов. Неизоставно следи њихово питање: ко је тај? Кажем им да је то приповедач из далеке Киргизије, да је написао прелепе приче и романе, па им набројим неке: „Први учитељ”, „Џамиља”, „Тополице моја у црвеној марами”, „Збогом, Гуљсари”, „Пегави пас”... Кажем им да је био кандидат за Нобелову награду, али им не кажем да му је измакла (по мом суду), јер је писао на киргиском и руском и није био комунистички дисидент. Био је песник за нас егзотичног краја, песник традиције и душе свога народа. Упутим их на и Ајтматовљеве књиге код нас преведене. До нас су, колико ми је познато, прве приче Чингиза Ајтматова доспеле у књижици „Џамиљина љубав” (четири приче) у издању београдске „Културе”, 1964. године. Следе, потом, три приповетке у збирци „Камиље око” („Прогрес”), кратак роман о колхозном коњу „Збогом, Гуљсари” („Рад”, 1969), романи „И дуже од века траје дан” („Просвета”, 1981) и „Губилиште” („Дечје новине”, 1987). Пет година пре романа „И дуже од века траје дан”, београдски „Вук Караџић” и московски „Прогрес” су, заједнички, на српском објавили десетак томова совјетских писаца – један је припао Ајтматову „Приче степе и планине”, у њему су уметничка снага и поетика овога писца понајбоље представљене. Ајтматов је, попут И. Б. Сингера, веровао да се тематским везивањем за обичаје, легенде и судбину свога маленог народа, и пишући на матерњем језику, може створити универзално дело. „Само реч матерњег језика, коју смо савладали у детињству, може испунити душу поезијом рођеном у искуству народа, пробудити у човеку прве изворе националног поноса, донети естетско уживање многомерношћу и многозначајношћу језика предака”, записао је Ајтматов у својим „Белешкама о себи”. Пишући тако, његове приче и новеле су преведене на многе језике, а киргиској књижевности и писцу избориле међународни углед. Није ли Арагон, преводећи 1959. године „Џамиљу” на француски, изјавио да је реч о најлепшој љубавној причи на свету! Инспирација Ајтматовљевом перу су, поједностављено речено, промене после Другог светског рата, у аулу (селу) Киргистана. Но, реч је о слојевитој прози чије каријатиде чини „народно памћење”, снажно развијено у његовом национу, које се протеже далеко у густине прошлости, све до „Епа о Манасу”, вероватно најдужег на свету, са око 400.000 стихова. Огромна је његова љубав за земљаке – његово дело је химна тим малим, непознатим људима, том свету вековима затомљеном изван светских збивања. И не само за Џамиљу и Сеита из поменуте приповетке, Једигеја из романа „И дуже од века траје дан”, Султанмурата из „Раних ждралова”, богослова Авдија Калистратова из „Губилишта”, не само за људе – пишчева љубав се прелила и на коње Гуљсарија, Чабдара и Чонторуа, камилу-мужјака Каранара, достојног потомка митске беле Акмаје коју је јахала легендарна Најман-Ана, на вучји пар Акбару и Ташчајнара. Поента је у судбинској повезаности људи и животиња у степама и планинама Киргизије или било у којем пределу на планети где се мало одмакло од искона, од прве странице Књиге Постања. Ајтматов је знао да бди над исконски чистим амбијентом и „од свију на свету скрајнутој леденој тишини” до које, каснећи али сигурно, стижу зла модерне цивилизације. Чингиз Ајтматов је изузетан представник онога што у књижевној теорији називамо магични реализам. Поводом свог 90. рођендана, Виктор Шкловски је рекао у „Литературној газети” да „треба писати тако да би се читало полако, да бисмо се чудили и заустављали”. Приповетке и романи Чингиза Ајтматова су управо тако написани.`