Lepo se spoznaje tek u kontrastu sa ružnim. Stoga estetika od svog postanka raspravlja o međusobnoj uslovljenosti ružnog i lepog. Prateći tu raspravu, Umberto Eko prikazuje svu složenost pojma ružnog: vezu ružnog i mudrosti u liku Sokrata, svetost ružnog i veličinu muka u Hristovoj patnji i primerima hrišćanskih svetaca, zdravorazumski Avgustinov stav po kome ništa stvoreno nije apsolutno ružno, suštinsku ružnoću modernog sveta i njegove mašinske mehanike. Eko uspeva da čisto estetsku raspravu o ružnom proširi na sve oblasti ljudskog života tako što razmatra i raznovrsne ideološke slike ružnog: večito poistovećivanje ružnog sa zlom u religioznoj literaturi od Svetog Pisma do Uismansa; ružnoću patnje u modernim totalitarističkim sistemima kroz slike Kafkinih oniričkih fantazija, alegorije Džordža Orvela, istraživanja Mišela Fukoa i Žorža Bataja; pronalaženje ružnog u drugim civilizacijama od renesansnih susreta sa kolonizovanim narodima do moderne fašističke ideologije kroz raznovrsne primere – od Šekspirovih divljaka do Musolinijevih i Hitlerovih Jevreja. Eko ne zaboravlja ni zabavni vid ružnog: karikaturu, koja počinje Homerovim Tersitom a završava holivudskim filmom dvadesetog veka; komički roman u kome blista Rableov svet divova; narodnu kulturu i njene opscene šale, pesme i skaske koje utiču na veliki broj umetnika – od Getea i Gogolja u književnosti do Brojgela Starijeg i Hijeronima Boša u slikarstvu. Bogatstvo materijala unetog u ovu studiju prevazilazi čak i „Istoriju lepote“: tu su primeri skulpture od antičkih silena do Dišanovih readymade predmeta, slikarstvo od Pompeje i Herkulanuma do Džeksona Poloka i Endija Vorhola. Najvažnija odlika je svakako detaljno prikazivanje najmodernijih umetničkih formi – instalacija, fotografije, moderne SF i horor književnosti, savremenog filma – čime Eko bira da svojim autoritetom u estetske rasprave uvede umetnike poput Vilijama Gibsona i Stivena Kinga. Eko nam pokazuje da moderna estetika ne kaska za događajima u svetu umetnosti: ružnoća je dominantna estetska sila modernog sveta, te je neophodno što brže obraditi čak i njene pojave u masovnoj umetnosti (Marilyn Manson, Pink Flamingoes). Do dvadesetog veka nije napisana ni jedna opširna estetika ružnog, mada se o ružnom itekako raspravljalo. Do Umberta Eka nijedna estetika ružnog nije pokrila toliko prostora i toliko raznih vidova umetnosti. Eko nam i ovde, kao i u „Istoriji lepote“, pokazuje zašto je trenutno najveći živi estetičar i jedna od najbitnijih mislioca kasnog dvadesetog veka: donoseći nam najmodernije primere, obrađujući veoma kontrovezne teme i obraćajući se širokoj publici nadasve zanimljivim jezikom, on pokazuje da estetika nije arhivska već veoma savremena disciplina koja danas ne pripada samo eliti već svakom od nas kao „biću kulture“. Najzad, stil i jezik „Istorije ružnoće“ pokazuju kako je čitati Ekove estetske rasprave barem isto toliko zanimljivo kao i čitati njegove bestselere. Najnovija knjiga italijanskog filosofa i pisca Umberta Eka na neki način je nastavak njegove ranije knjige Istorija lepote (2004) tako da se doima kao drugi tom istog dela. Obe knjige su pisane po istom obrascu, bogato su ilustrovane i štampane na finoj hartiji, u čvrstom povezu sa zaštitnim omotom. Iako je u evropskoj tradiciji daleko više bilo govora o lepoti, kojoj se i u svakodnevnom životu a ne samo u umetnosti i filosofiji poklanjala veća pažnja, Ekova knjiga o ružnoći je za dvadesetak stranica obimnija od one posvećene lepoti.