Ispovijest mangupa - Sergej Jesenjin + Gramofonska ploča Dobriša Cesarić, Vladimir Gerić, Zvonimir Golob, Gustav Krklec, Ivan Kušan, Nikola Milićević, Čedo Prica, Tomislav Prpić, Josip Pupačić, Grigor Vitez Opis: Zagreb 1975, tvrdi povez stanje vrlo dobro, str. 352, latinica Ne može sav svet pevati, ni da jabukom do tuđih nogu pada. Ovo je najveća ispovest jednog mangupa do sada. Ja se namerno i raščupan i nesan, glave nalik petrolejskoj lampi, smucam. Ja volim da kroz ogolelu jesen vaših mračnih duša zasvetlucam. Ja volim kada na mene se sruči ko žestoka kiša kamen poruge. Ja samo čvršće stisnem u toj tuči mehur kose, poput prsle čvoruge. I tada mi se u živ spomen vrati šibljikav prud i sipljiv šumor jova, i da negde žive otac moj i mati, kojima sada nije do mojih stihova; a kojima sam drag ko krv i raž u polju ko proletni dažd pod kojim livade zelene. I vilama bi pošli na vas , da vas kolju za svaku ružnu reč i povik protiv mene. O jadni, jadni seljaci! Zacelo poružneste, patite u strahu od boga i pokislih useva. O, kad biste mogli shvatiti da je vaš sin najbolji pesnik u Rusiji! Zar niste nad njim zebli kad je bosim nožicama gackao kroz kal jesenjih mlaka? A sad cilindar nosi, i cipele od laka. Al u njemu plamsa stara narav seoskog vragolana i lole. On se svakoj kravi s cimera mesara izdaleka klanja da ga leđa bole. I kad na trgu kočijaše spazi te se seti smrada gnoja s rodne oranice, on je pripravan pomesti svakoj razi rep ko šlep venčanice. Ja volim zavičaj. Ja tako volim zavičaj! I mada mu tuga rđom vrba soči, drage su mi blatne svinjske njuške i zvonka kreka žaba u gluhoj noći. Od sećanja na mladost tiha bol me muči i travanjski sumrak sanjam, svež i snen. Vidim gde pred vatrom zore čuči, željan da se ugrije, naš klen. O, kako sam često krao jaja vranja verući se uza nj, do gnezda gore! Je li i sad isti, pun zelena granja, Je li i sad sveže snažne kore? A ti, moj dragi, verni šarove? Od starosti i sipljiv i slep, ne nalaziš njuhom ni vrata ni torove pa dvorištem lunjaš, podvinuvši rep. O, i sad me nestašluk naš veseli, kad sam znao majci čitav hleb ukrasti, da bismo ga naizmence jeli, bez uzajamna gađenja, u slasti. Isti sam kao pre. U srcu sam isti kao pre. Na licu cvatu oči ko različak u raži. Dok zlatnom steljom stiha zemlju krijem, još bih nešto nežno hteo da vam kažem. Laku noć! Svima laku noć! Utihnu u travi mraka kosa zore..... Voleo bih danas, kad se veče stiša, s prozora i mesec da.... Sjaju plavi, sjaju tako plavi! U tom plavetnilu ko da mreti žali. Pa što, ako cinikom se pravim vešajuć o zadak fenjer mali? Pegazu moj stari, dobri, isluženi, treba li to meni tvoj lagašan kas? ja sam došao ko majstor nesmiljeni da bitange pesmom slavim, a ne nas. Moja tikva kosom vedro šiknu kao rujan vinom. Želim biti žutim jedrom U zemlju koju plovimo. K. S.N. O. CRNI POL. 1