Džepna knjiga, 1958. Jedan od najvećih mađarskih pisaca! Život u kavezu – čija je radnja smeštena u Suboticu – razigran je i satirični prikaz učmale svakodnevice imućnog građanstva koje iznenada otkriva da život može biti mnogo zabavniji. Neprivlačna, nezanimljiva, gotovo neprimetna devojka s nadimkom Ševa živi s roditeljima za koje kuva, šije i brine o domaćinstvu. Njihovim poro-dičnim životom odavno je zavladala rutina. Kada Ševa otputuje na nedelju dana, roditelji se prvo pitaju šta će i kako će bez nje, a onda sve više vremena provode van kuće i otkrivaju koliko im prija takav život. Deže Kostolanji (mađ. Dezső Kosztolányi; Subotica, 29. mart 1885 — Budimpešta, 3. novembar 1936) je bio mađarski književnik, novinar, publicista, prevodilac književnih dela. Oprobao se u gotovo svim književnim rodovima[3], od poezije preko esejistike, do pozorišnih komada. Gradeći sopstveni stil, koristio je francuski simbolizam, impresionizam, ekspresionizam,[3] psihološki realizam, a smatra se i začetnikom futurizma u svojoj sredini.[4] Još za života je preveden na sve evropske jezike.[5] Biografija Spomenik u Subotici Rođen je u Subotici, gde je završio gimnaziju. Međutim, zbog sukoba sa nastavnikom napustio je školu pre mature i pored toga što mu je otac Arpad Kostolanji bio direktor škole. Studije je nastavio u Budimpešti (1903[6]), gde se družio sa Mihaljem Babičem i Đulom Juhasom, velikim mađarskim književnicima.[7] Prvu pesmu objavio je 1901. godine, prvu zbirku pesama 1907[7], a prvu nagradu osvojio je 1910. sa zbirkom „Žalbe lošeg deteta“.[8] Od 1904. se bavio i novinarstvom. U početku je pisao za Subotičke listove, a kasnije je radio kao saradnik „Peštanskog Dnevnika“ (mađ. Budapesti Napló) (1906[6]).[7] U periodu od 1908. do 1910. putovao je po Evropi.[6] U proleće 1909. je posetio Beograd. Svoje utiske o egzotičnoj slici tadašnjeg glavnog grada: ulicama, narodu, kafanama, odbornicima u skupštini, Narodnom muzeju, Univerzitetskoj biblioteci Licej, objavio je u obliku dva kratka putopisa („Beogradski dnevnik“ i „Srpski mozaik“) u časopisu „Élet“ (Život). Kasnije ih je objedinio i objavio u knjizi pod nazivom „Mastilo“.[3] Ipak, za njega je rodni kraj bio najveća inspiracija. Mnogi njegovi romani, od kojih najpoznatiji „Ševa“ (1924), „Zlatni zmaj“ (1926) i deo pripovedaka iz „Kornel Večernji“[1] vode poreklo iz njegovih Subotičkih dana[7], što je i sam napominjao: Onaj ko ovde odraste, tom su oči šire nego onima koji životno krštenje dožive u jednoj mudro uređenoj prestonici. Mene su tajanstvenost koja se skriva u mađarskoj provinciji i mistika koja se skriva u čoveku iz palanke nagnale na pisanje i samo se u toj meri osećam piscem u kojoj sam dobio snagu od sile koja deluje u provinciji. — Deže Kostolanji[3] Od ranih godina patio je od otežanog disanja, najverovatnije astme. Ove probleme od kojih je patio, na simboličan način opisao je između ostalog u članku o Subotici, Bačkoj bulci: „Prašina nizijska“ u časopisu „Élet“[7]: Onima koji znaju i vole da pišu, posvećujem ovaj naslov, i molim da za njega napišu roman. Prašina nizijska, prašina Bačke je ta, o kojoj ja još ništa čuo nisam. Mada čoveku treba samo dve nedelje da se kvasi u soli ove atmosfere Bačke pa da otkrije ovaj čudan element, ove čestice sivila, koje noću lupaju po mreži na prozoru, koje grlo suše, pluća razaraju, razboljevaju i zavode. Ova prašina ničemu nalik nije. Ova prašina ima neku svoju strukturu, posebnu hemiju, štaviše, svoju filozofiju. — Daže Kostolanji, 18. septembar 1910[7] Svest o bolesti i prolaznosti života odrazili su se i na njegov knjiženi stil, koji su mnogi kritičari okarakterisali kao secesijski kult smrti.[7] I ako se okušao u raznim žanrovima, po nekim kritičarima, on je pre svega bio pesnik, jer se čak i u proznom radu oseća poezija.[3] S druge strane, neki Kostolanjijevi eseji i polemike o prevođenju aktuelni su još i danas.[1] Prvi znaci teške bolesti: raka grla[9], pojavili u se 1933. U narednom periodu operisan je nekoliko puta, da bi 1936.[6] umro u 51. godini života,[8] u predgrađu Budimpešte. U njegovu čast U Subotici, njegovo ime nose pozorište alternativnog pristupa[10] i gimnazija za talentovane učenike,[11] a u parku u ulici Šandora Petefija nalazi se spomen-obeležje podignut 2014. godine sa skulpturom, autora Tibora Sarapke i bistom, autora Almaši Gabora, postavljena 1985. godine.[12] Svake godine održavaju se Dani Dežea Kostolanjija.[13]