Za Ve­li­bo­ra Vi­da­ko­vi­ća smeh je sok ži­vo­ta, ko­ji bit­no do­pri­no­si de­mi­sti­fi­ko­va­nju re­al­nih i nad­re­al­nih taj­ni na­šeg pri­su­stva u sve­tu stra­ha, ne­ra­zu­me­va­nja i de­struk­ci­je. On shva­ta smeh kao po­be­du sla­bi­jih i nad naj­ja­či­ma. Ho­će da sme­hom pro­kr­či pu­te­ve slo­bo­de kroz na­dri-ozbilj­nost ko­ja je maj­ka stra­ha i za­štit­ni­ca ti­ra­na. Ni­su slu­čaj­no re­li­gi­je u prin­ci­pu od­ba­ci­va­le smeh kao op­šte­nje sa bo­go­vi­ma; lju­di­ma sklo­nim sme­hu se­kla se gra­na na ko­joj su se­de­li i oni su pa­da­li pra­vo u pa­kao. Go­spo­da­ri ži­vo­ta i smr­ti su uvek hte­li, po sva­ku ce­nu, da za­dr­že mo­no­pol na smrt­nu ozbilj­nost.