Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! SKZ Knjiga br. 330 Roman dobitnika Nobelove nagrade za književnost opisuje pobunu koja se odigrala u Šangaju 1927. godine i prikazuje razdor među revolucionarima i uticaj koji imaju takvi događaji na ljudsku sudbinu. Žorž Andre Malro (franc. André Malraux; Pariz, 3. novembar 1901 — Kretej, 23. novembra 1976) bio je francuski pisac, avanturista, političar i intelektualac. U osnovi samouk i strastven avanturista, Malro je mladost proveo u Indokini, pišući u antikolonijalnim novinama i kratko bio u zatvoru (1923. — 1924) zbog krijumčarenja kmerskih starina. Vraćajući se u Francusku, predstavio je svoja iskustva iz Azije u uspešnom romanu La Voa rojal (1930), a samo tri godine kasnije stekao je ogromnu popularnost romanom La kondision imen, egzistencijalističkim romanom tematske avanture inspirisanim borbom revolucionara u Kini za koju je 1933. dobio Gonkurovu nagradu . Kao militantni antifašista, Malro se borio na strani republikanaca u španskom građanskom ratu od 1936. do 1937. godine. Ratno iskustvo navelo ga je da napiše roman L`Espoar ( 1937 ), još jedan bestseler, koji je sledeće godine prikazan kao Espoar, siera de Teriel. Marta 1944. pridružio se pokretu otpora i učestvovao u borbi za oslobođenje Francuske. Posle rata, Malro se pridružio Šarl de Golu i igrao je ulogu u radu RPF-a, a nakon što se de Gol vratio na vlast bio je ministar kulture od 1959. do 1969. Tokom svoje kasnije karijere napisao je umetničke kritike kao što su uspešni „Le Mize imažiner“ i „La Voa di silans“, a 19. decembra 1964. održao je istorijski hvalospev tokom prenošenja pepela Žana Mulena u pariski Panteon. Tokom 1996. godine, na dvadesetu godišnjicu Malrove smrti, njegov pepeo je takođe prenesen u Panteon odlukom Žaka Širaka. Mladost Porodica Andre Malro rođen je 3. novembra 1901. u Parizu, kao sin Fernanda Malroa (1875. - 1930), šefa pariske filijale jedne od američkih banaka, i Berte Felicije Lami (1877. - 1932). Malro je imao mlađeg brata Rajmon-Fernanda ( 1902. - 1903. ), koji je umro tri meseca nakon rođenja. 1905. godine Malrovi roditelji su se razveli, što je šokiralo četvorogodišnjeg Andrea. Njegov otac će se kasnije ponovo oženiti i dobiti dva sina, Rajmona (1912. - 1945) i Klodija (1920. - 1944). Andre je tako proveo detinjstvo sa majkom, bakom i tetkom, trgovcem u ulici Ri de la Gar 16 u Bondiju, iako nije zadržao lepe uspomene na taj period.[1] 1909. godine, kada je imao osam godina, njegov deda Emile-Alfons (rođen 14. jula 1832), brodovlasnik iz Denkerka, umro je na brodu, ali je već izgubio sve bogatstvo na moru. Suprotno onome što mu je uglavnom rečeno, izgleda da to nije bilo samoubistvo.[2] Već u detinjstvu Malro je pokazivao simptome Turetovog sindroma, koji će ga pratili do kraja života.[3][4] Tinejdžerske godine Sa 14 godina upisao se u srednju školu. Tokom ovog perioda često je posećivao knjižare, bioskope, pozorišta, izložbe i koncerte, razvijajući tako ljubav prema savremenoj književnosti. 1918. godine, sada student, Malro je napustio školu a da nikada nije dobio diplomu, ali se nije odrekao literature. Tokom ovog perioda već je razvio strastveno divljenje prema trojici autora - Viktoru Igou, Žilu Mišeleu i Mišel-Anžu. Godine 1919. zaposlen je u knjižari i izdavaču Rene-Luis Dojon, koji se posebno bavio trgovinom retkih knjiga. Tamo upoznaje pesnika Maka Jakoba, koji će snažno uticati na mladog Malroa. Malro je često posećivao pariske umetničke krugove, strastveno proučavao dela antičke i moderne umetnosti i besplatno je prisustvovao predavanjima u Gimeu. Njegov poslodavac je 1920. osnovao sopstveni časopis La Connaissance i dodelio Malrou mesto kolumniste. Tamo je, tokom 1920. godine, Malro objavio svoje prve tekstove - kratke eseje o teoriji književnosti, kritiku i svoja prva prozna dela. Njegova dela iz ovog perioda uglavnom pripadaju žanru ferfel (besmislena književnost), termin koji je oživeo Malro, ali takođe piše pesmu u prozi po uzoru na nemačke ekspresioniste i kubističku poeziju po uzoru na Apolinera i Jakoba. Takođe u ovom periodu, Malro će glumiti ujaka Ubua, najpoznatije književno stvaralaštvo Alfreda Žarija, kojeg intenzivno čita u ovom periodu. Prisetiće se tog iskustva 1948. godine, kada se pridružio grupi College de `Pataphisikue. Ubrzo nakon toga, započeo je saradnju sa časopisom Action, u kojem je objavljivao tekstove o pesnicima Lotreamonu i Andreu Salmonu. U 18. godini objavio je svoju prvu knjigu, Lunar i papir, posvećenu Maku Jakobu.[5] Ulazak u svet književnosti Hotel Litesija u Parizu je bio Malroov dom tokom 1920-ih . Tokom 1919. godine, Malro je stao na sopstvene noge i uselio se u stan u pariskoj ulici Rachel, na Montmartru, da bi sledeće godine iznajmio sobu u hotelu Litesija. 1920. postao je književni urednik u knjižari Simon Kra, što mu je omogućilo da stupi u kontakt sa brojnim umetnicima, kao što su Žan Kokto, Pol Moran, Rajmon Radiže, Pijer Reverdi, Andre Salmon, Andre Siares, Andre Deran, Fernan Leže i Moris Vlamank . U tom periodu takođe je pisao članke za magazin Action koji je vodio Floran Fels. Godinu dana kasnije, Kra mu poverava vođenje izdavačke kuće Sažitar. Tokom večere koju je priredio njegov urednik Florent Fels, Malro je upoznao novinarku Klaru Goldšmit, koja će uskoro postati njegova supruga. Zajedno će putovati u Italiju, tačnije u Firencu i Veneciju, ali putovanje im se naglo prekida kad im ponestane novca. Venčali su se 21. oktobra 1921. godine i otišli na medeni mesec u Prag, zatim u Beč, da bi dočekali Novu godinu u Magdeburgu, odakle je poticala Klarina porodica. Početkom sledeće godine putuju u Berlin, Tunis i Siciliju. Ipak, Malro je upravljao novcem i životom svoje supruge, govoreći Klari, „Još uvek neću raditi“. Kada su se Klara i on razveli 1936. godine, rekao joj je: „ Oženio sam te samo za tvoj novac.“[6] Tokom ovog perioda, Mak Jakob ga je predstavio prodavcu umetničkih dela, koji ga je angažovao kao urednika Simon galerije. Tokom ovog perioda upoznao je Šarla Morasa, čija će ljubav prema nacionalizmu i odbojnost prema anarhizmu biti neko vreme zajednička. Napisao je predgovor pun pohvale za knjigu mademoiselle Monk.[7] 1922. uspešno je izbegao služenje vojnog roka koristeći se trikovima uz, prema Olivijeu Todu, nekoliko nepostojećih bolesti.[8] Malro je promenio svoje političke stavove 1929. godine, nakon čega je u nekoliko navrata svesno rizikovao život ratujući u španskom građanskom ratu i Pokretu otpora. 1923. prestao je biti urednik Sagitaira, dok je istovremeno bankrotirao zbog neuspelog ulaganja Klarine imovine u meksičke obveznice.